Poštovani Vujičiću,
Redovno čitam anketu koju vi pravite i ne mogu reći da sam naročito oduševljen. Ali sam ipak odlučio da vam se javim. Vi pitate ljude šta čitaju, oni vam odgovaraju. Ja sam nedavno posetio sajt www.pescanik.net i tamo sam pronašao jedan tekst slavnog pisca Orhana Pamuka čiji je naslov Moja turska biblioteka (tekst je objavljen u New York Review of Books, decembar 2008). Učinilo mi se da bi to bilo zanimljivo za vašu anketu, jer se iz teksta vidi šta čita i šta je nekada čitao ovaj dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U srcu biblioteke, kaže, nalazi se biblioteka njegovog oca. Zatim nabraja i kratko piše koje je turske pesnike voleo. A onda opisuje - ono što je mene oduševilo – kakve je sve knjige sakupljao i čitao. Malo je reći da su to neobični naslovi, neobavezna lektira! Pamuk, između ostalog, kaže da je čitao toliko zatvorske književnosti da je bio upućen u „dnevnu zatvorsku rutinu“ i da se osećao kao da je i sam robijao. A potom kreće najzanimljiviji deo teksta. Nekada, jednom nedeljno, Orhan Pamuk odlazi u Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centar starog Istambula, i kupuje knjige. Zaista sam se obradovao i začudio kada sam video šta je čitao Orhan Pamuk. Istorija odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku, memoari glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti, svedočenje novinara o nesupelom državnom udaru, monografija o osmanskim spomenicima u Makedoniji, kratak rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istambul u XVII veku, ilustrovana propagandna knjiga kancelarije istambulskog upravitelja iz 1940, sa crno-belim fotografijama istambulskih zgrada i parkova. Zatim su tu i zbrika obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive, politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj, priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu, beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o sitnom uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica... Memoari bivšeg predsednika u šest tomova, knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika, zbirka tekstova marksista na pet stotina strana, povest o velikom požaru na Aksaraju 1911, knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina. Oprostite, Vujičiću, ali toliko je sjajnih i neobičnih naslova, pa ni polovinu nisam nabrojao! Eto vam šta između ostalog čita Orhan Pamuk.
S poštovanjem,
P.N. (ime, adresa i broj cipela poznati redakciji)

1. Uf. I ti me mučiš sa tom tvojom anketom. Uvek ja čitam neku knjigu, ali sećaš se da si me već anketirao ranije. Ja sam ti onaj što teško pamti naslove. Jebiga, i to je neki poremećaj. Stvarno mogu da ti školski prepričam knjigu koju čitam. Ali kad treba naslova da se setim – nađi, brate, bolje nekog drugog! Zato mi je ova tvoja anketa mučenje, izbegavam te i mimoilazim kao nevreme. Ali uporan si ti. Pazi, sad brbljam, provalio si, a sve vreme pokušavam da se setim naslova knjige koju čitam. I ne ide, opet ne ide, već se užasno blamiram. Ali pokušaću da se skoncentrišem. Čekaj malo. Pisac je Mihajlo Spasojević, to znam, a u naslovu je neko ime. Ali koje ime? (Hm + osmeh.) E, ime: Jarmila, da, evo ga, sad dolazi: Noge Jarmile Kratofilove!!! Fine New York pričice. Eto ti, setio sam se, ali mislim da je već dosta anketiranja, bar što se mene tiče, jer mi je stvarno mučenje ovo sa pamćenjem naslova, a kad mi staviš taj fucking diktafon pod bratu, još više se spetljam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova prve knjige Mihajla Spasojevića - „Labudova pesma Faustina Asprilje“

2. Molim Vas, Vas mlade su lagali da se za vreme druga Tita nije lepo živelo. Napravili su monstruma od toga čoveka. Ali to su bila neka lepa vremena kojih se sa nostalgijom sećam. Ali, znate, godine brišu sve i sve se zaboravlja, pa ja kupujem razne knjige iz tih starih dana: razne knjige i monografije o Titu. Sad će neko reći da živim u uspomenama, ali Titov kuvar je jedna od tih knjiga, koje često prelistavam, gledam, a ponekad, znate, ponešto i skuvam. Tu su zagorski štrukli koje je jeo i jedan Nikson, dozvolićete, i razni drugi specijaliteti. Tu su, naravno, recepti, ali i nekoliko anegdota o Titu, jako lepe fotografije i tako sve u jednom.

Gospođa Emilija Paskal Jovanović (87), učiteljica u penziji

Šta čitam? Šššš... Pa trenutno čitam knjigu – molim te, približi mi malo diktafon, imam utisak da govorim preglasno – dakle, trenutno čitam knjigu Ota Tolnaija koja se zove Pesnik od svinjske masti. On je radio jedan veliki intervju za Mađarski radio o svom životu i posle je od tog radio-intervjua napravio roman jednog razgovora, stvarno je genije Oto Tolnai, velik pisac! Ja nisam neki posebni fan Nobelove nagrade, poštujem, ali za takve knjige se dobija Nobelova nagrada, za takve velike i guste romane, sa hiljadu priča i pričica. Ono što kod knjiga volim, kada me već pitaš, reći ću ti, nas dvojica smo, Mićo, školski prijatelji, sećaš se da sam ti uvek „šaputao“ dok odgovaraš lekciju, bio sam majstor za to, da govorim tiho a da me svi čuju. Ovako: najviše me za knjigu vežu dobri književni junaci, face jednom rečju, a kod Tolnaija su junaci genijalni, face na kvadrat, uz to ti ljudi stvarno postoje, ti inteligentni tipovi, probisveti, neki od njih čak kriminalci, sa nekoliko paralenih života, umetnici, džezeri, ma, svi sviraju džez u zimskom Rovinju... Vezali su me za sebe i trudim se da knjigu čitam što sporije, jednostavno odlažem kraj, Tolnai priča o Kanjiži, Tisi, o detinjstvu, o tim svojim prijateljima koji, kako kaže, još uvek nisu postali junaci jer pati od njih, jer još uvek nije našao pravi ton za njihove priče – a u ovoj knjizi jeste, maestralno... Približi mi, molim te diktafon, odmakao si se, mislim da će uhvatiti moj glas, a i ne volim da vičem, čemu tolika vika! Mogu da ti kažem da sam hteo da sednem u bubu i da odem do Subotice, do Kanjiže, ili gde god treba, i da kažem Tolnaiju da je genije, ali posle sam odustao, neću da preterujem, to bi ipak bila patetika, a ti znaš da sam ja još kao mali bio polaznik škole moga strica koji je nestao u ratu, sećaš se te Škole mrzitelja anegdota. I pazi, sada ja, naučen da mrzim anegdote, uživam u knjizi u kojoj ima anegdota, ali te anegdote ovde nisu anegdote, one nestaju kad ih pročitaš, Tolnai ih rastače, koristi ih i uništava ih prozom, jer im je, našao ton, jer im je našao formu u tom romanu-intervjuu, to sam ti već rekao. Ti znaš da sam ja pozorišni čovek, profesionalni šaptač, i zato uvek u knjizi podvučem nešto što je o pozorištu. Kod Tolnaija sam podvukao jedan deo, onaj kada se seti predstave Poslednjeg kadra izvedene u novosadskom Mađarskom pozorištu, i Beketovog - Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona. Toga sjajnog Ferencija “čije je orginalno zanimanje”, piše Oto Tolnai, “kako to verovatno i znaš iz moje drame Krivina na lakat, bilo – odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini…”

Simica Li (29), šaptač

Već nekoliko meseci – evo sama priznajem - nisam pročitala nijednu knjigu. Ranije sam bila strastveni čitač: Albahari, Radoslav Petković i tako dalje, ali već skoro godinu imam jednu drugačiju potrebu. Čitam stare novine. Bez nekog posebnog odabira, ono što mi dođe pod ruku. Nešto od toga sam pronašla na tavanu stare porodične kuće, nešto su mi doneli prijatelji. Već je odlazak na tavan bio doživljaj sam po sebi; nostalgija, melanholija. Pronašla sam stare Radio-TV revije i nekoliko Politikinih zabavnika. Bila sam srećna kada sam se setila onih dočeka Novih godina iz detinjstva, znam, sad sam romantična, ali decembar je, molim za razumevanje! Znaš ono: okićena jelka i pored Radio-TV revija sa novogodišnjim TV programom, sva tri kanala! Na prvi pogled me je otkriće požutele hartije sasvim obradovalo i preplavilo nekim dobrim, pozitvnim filingom. Recikliranje uspomena umesto recikliranja hartije, valjda... Ali kada sam sišla sa tavana i rekla sebi: Sad ćeš da uživaš i da se sećaš, dakle, kad sam počela da prevrćem stare Radio-TV revije, moram da ti priznam da sam se jezivo osećala. Čoveče! Pa sve to mi sada miriše na rat, na devedesete. Kako to onda nisam primetila, kako nisam o tome razmišljala, da li sam bila suviše klinka da bi to videla?! I tako se to sve pretvorilo u košmar, mislim: sve je to moj doživljaj, ali je radnja kao u Apokalipsi u Solentinameu, sećaš li se te Kortasarove priče? Kad odnese film na razvijanje, misleći da su na njemu lepe uspomene, a ono zapravo pokolj, košmar i ništa više kad podigne slike. Zato sam odustala i uzela Politikine zabavnike iz osamdesetih, ima zaista finih tekstova i stripova – da, stripova u kojima beskonačno uživam. Ali, naročito mi se sviđa tekst iz jednog Zabavnika, tekst koji sam – i sama priznajem - već naučila napamet, „o ženi sa naših prostora koja je videla potonuće Titanika“. Bila je na čuvenoj Karpatiji koja je prva pokupila SOS sa Titanika. Teško stojim sa pamćenjem imena, ali ako se dobro sećam ime te žene je Anica Maričić Pavić. Pisac članka je poznati novinar Ivan Lončar. Ona njemu diktira svoje uspomene, a to je više od romana, kad Titanik tone u prvom licu. Gledala sam sve to hiljadu puta na filmu, ali sam tek sad sve doživela. Reći ću ti, ali nemoj nikom da kažeš da taj deo znam napamet: „Iz mora je kao priviđenje sablasno štrčao ogromni pramačni deo Titanika. Kabine su još bile osvetljene i ta svetlost je obasjavala more. A ono je bilo uzburkano od džinovskog vrtloga koji je stvarao Titanik. Svuda okolo krici, pozivi u pomoć, plač, užas. Mnogo muškaraca, žena i dece održavalo se na površini grčevito se hvatajući za prozore, vrata, daske, delove nameštaji koji su plutali. Titanik je još stajao gotovo uspravno, a zatim brzo kliznuo u tamnu dubinu. Iz dubine se čula grmljavina, tutanj, tresak.”

Mia Dea Polič (34), specijalista urgentne medicine

Ja volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi:
1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju.
2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja.
Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta „uputstva“. Zato kada kažem: „Ja volim knjige u kojima se dobro jede“, ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi Opasno leto. Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis Lajf. Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede – pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače dobri hleb. Opasna je scena kad ručaju kod „Pepikasa“, nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku – to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek) bez angažmana

Šta si rekao? Šta čitam? Aha, skontao sam. To je anketa za novine. Pitaš ljude šta čitaju i posle štampaš. Gotivno! Pa, ovih dana čitam romane Usamljeni jahač iz Santa Fea i Smrt na ranču Dupli X. Ok su knjige, pitki romani. Usamljeni jahač iz Santa Fea je priča o čoveku koji je uhvatio šerifa koji je žrtvovao njegovog najboljeg prijatelja. Volim dobre vesterne. Volim što možeš da ih ostaviš, pa da posle nastaviš sa čitanjem. Da, pisac se zove Holi Martins. Zamalo da zaboravim. Amer... Jesi li čitao Holija Martinsa? Ne!? Šteta. To su pitki romani. Ja sam čak slušao jedno njegovo predavanje o modernom romanu. Pretvorilo se u katastrofu. Jedan tip ga je ošinuo i rekao mu da je bedno piskaralo. Holi Martins je na čudan način ušao u moj život. Kad je trebalo da se u Beču, u Mocart kafeu, nađem s nekim tajanstvenim prijateljem koji je svirao violinu, i kada sam ga pitao kako ću ga prepoznati, on mi je rekao da će u naručju nositi neku knjigu. I taj tip je došao, ličio je na barona, kožne rukavice, šešir, u ruci je nosio neko štene, a u naručju mu je bila baš knjiga Holija Martinsa: Oklahoma kid, sećam se korica: neki raščupani mladić, ljut ko ris, sa dva revolvera u ruci, a okolo dve karte, mislim baš dva keca. Ja sam se sav naježio. Nisam znao da ima krotitelja zmija u Teksasu. Holi Martins, brate. Eto ti, to čitam, šteta što nikad nisi čitao, jeste žanr, ali neprevaziđeno. Klasika brate. Jesi li ti, bre, sigurica da nisi čitao? I nisi nikad čuo za Holija Martinsa, Usamljenog jahača iz Santa Fea, ili načuo nešto o Smrti na runči Dupli X? Nisi. (Smeh.) Čekaj, zajebavam te, brate! Ako nisi čuo za Holija Martinsa, ti onda ne voliš Orsona Velsa. Pa, Holi Martins je junak filma Treći čovek. Sad si se setio, a?! E sad je kasno, brale, kuršum je već ispaljen. Holi Martins je junak filma Treći čovek. On dođe u Beč na sahranu Herija Lajma kog igra Oson Vels. Martins je pisac, znaš da ga zajebavaju na početku u kafani da je bedno piskaralo. Nema love za hotel pa pristane da drži predavanje o modernom romanu. Truba, brate, zvižde mu, bež’ sa scene. Ali Martins tu glumi nekog tipa što istražuje, mada je smota na prvi pogled. A pošto piše vesterne znaju ga široke mase. Usamljeni jahač iz Santa Fea i Smrt na ranču Dupli X. To su te stvari. Nemoj, brate samo da napišeš u novinama to što sam ti rekao, pa to je film, ko zna je l oni u stvarnosti postoje. I nema ljutnje, šala, burazeru. Anketa!

Karolj Ridić (34), vlasnik agencije za nekretnine

Dosta čitam. Vatreni sam čitač. Najviše Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Ali imam i jednu drugu strast. Naučnu fantastiku! Koliko god da sam izoštrio ukus čitajući velikane, uživam čak i u najgorim knjigama naučne fantastike. Eto to bio bio odgovor na vašu anketu. Mada ustvari ima još nešto. Ja ne mogu, ali ne mogu, da čitam knjige koje su u prvom licu. Uzalud svaki trud. Ne mogu da podnesem prvo lice, premo tome imam nekakvu averziju, ne umem zaista to da objasnim. Ja pokušavam, vidite, ovo je smešno jer uporno i vama govorim: Ja, pa ja!? Ali to je nešto drugo. U romanima i pričama to ne mogu da progutam. Nekoliko puta sam pokušao, ali prvo lice je za mene istinsko mučenje. Naravno, da me pogrešno ne shvatite, veliki deo knjiga koje su na policama smeju se iz prvog lica. Ne pada mi napamet da se odreknem čitanja zbog toga, pa čitam, ali gutam knedle. Vidite, više od toga me nervira jedino kada neko ne koristi svoje pravo ime. Kako vi, molim vas, možete da se potpisujete kao Mića, vi ste, Miroslav, zapravo, zar ne? Oprostite na ovoj sugestiji, vratiću se na prethodnu: zaista izbegavam knjige iz prvog lica. Mogu još da vam kažem da mi je omiljena knjiga Prokleta avlija. Sad ću biti kontradiktoran, ali Andrić je toliko velik pisac da sve što sam rekao o svom ukusu više ne važi. Imam ovde u džepu kaputa jedan mali telefonski imenik. Ali u njemu nema telefonskih brojeva! Kad mi se dopadne neka rečenica, ja je iz knjige prepišem u ovaj mali imenik koji uvek nosim sa sobom. Evo, baš u njemu, pod slovom J, sada ću vam pročitati, to je deo iz Proklete avlije, pausus u kom Andrić piše na temu tog Ja. Prokleta avlija i sama na neki način obrće to prvo lice. Čekajte samo da uzmem druge naočari, imam i za blizu i za daleko. Evo, to je taj imenik bez brojeva, pogledajte, g, h, i, aha: evo ga J. Sad ću vam pročitati odlomak, u Prokletoj avliji je čak napisan u zagradama, razmislite, nije sigruno slučajno: „(Ja! – Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)“

Dragutin Latifagović Paša (89), istoričar u penziji i ratnik

Ako hoćeš da ti kažem šta čitam (za anketu ili šta?!) moraš me pustiti da sednem, mrtav sam umoran. Vidi, ponekad je u agenciji tako težak dan, a kad se još zalomi pa padne u petak, stvar je s tim još gora. Zvoni telefon oko dva, hitna intervencija: kod Vujača se suši filodendron. Nije da se reklamiram, ali smo stvarno uvežbani za hitne intervencije. Odmah pokupimo prvu pomoć i juriš, treba zaliti svaki cvet. A i Žika Vujač mi je stari drug. Ne mogu njega da odbijem. Pazi, Vujač je strašno zanimljiva faca. Ima nekih šezdesetak godina, a statirao je u pedeset filmova. Ima u garsonjeri puno cveća, brdo knjiga i opsesivno beleži svaki svoj film, on kaže: svaku svoju filmsku smrt. Recimo, streljali su ga dvanaest puta, ranjavali devet puta, pretukli – ne znam ni ja koliko puta, boli sabljom, sekli nazubljenim kuhinjskim nožem, čak su ga i katapultirali zbog čega slabije čuje. E, kod njega sam, dok smo ukazivali pomoć filodendronu, video nekoliko novih knjiga, među njima i dva lepa, bogata toma knjige Čudovišta koja smo voleli Ranka Munitića. Naravno, Vujač mi je pozajmio knjige i stvarno uživam, to je vodič za čudovišta. Izašle su prve dve knjige u „Kreativnom centru“, biće još četiri. Sabrana su čudovišta iz mitova, bajki, horora, science fictiona, heroic fantasy... Munitić ih opisuje ali i prati kako su iz sveta književnosti prešla na film, iz medija u medij, plus biografije, ilustracije i divno. Eto to čitam, uživam, Munitić je temeljan, piše polako, sve zna, dugo ja njega već čitam. I što je zanimljivo, nisam baš sasvim slučajno odabrao ovu knjigu. Posle sam se toga setio. Znaš li ti da je neki francuski botaničar filodendron nazvao čudovišnom biljkom? Ništa, brate, nije slučajno. Monstera deliciosa. Takvo mu je ime dao. Sad te to već ne zanima, ali ja najviše na svetu volim cveće. Međutim, filodendrona sam se plašio kad sam bio mali. Filodendron se zvao Vili. Eto i toga sam se sada setio. Ima tu neke magije i neke tajne veze, a?! E, umoran sam, buncam, petak je, a baš naporan dan...

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Čitam autobiografiju Stefana Zweiga Jučerašnji svijet. Fascinira me njegova priča o raspadu svijeta sigurnosti koji je za njega i njegovu generaciju oličavala Austro-Ugarska monarhija. Neki publicisti Tita su prozvali “posljednjim Habsburgom“, a ta mi fraza u kontekstu čitanja ove knjige zvoni nekim novim smislom. Svi mi rođeni (hiljadu devetsto) sedamdeset i neke nepovratno smo obilježeni raspadom našeg svijeta sigurnosti. Nisu to, međutim, jedine podudarnosti između dvije generacije na (približno) istom prostoru, generacija koje razdvaja stotinjak godina. Paralelno čitam i Nauku o životu koju su zajedno napisali nobelovac Peter Medawar i njegova supruga Jean. (Radi se o izdanju legendarne NOLIT-ove edicije Sazvežđa u prevodu Branka Vučićevića.) Moj omiljeni naučnik Richard Dawkins jako cijeni Medawara i otkrio mi ga je na način na koji mi je nekoć Borges otkrio Chestertona. U posljednje vrijeme jako mi prija čitanje naučnih knjiga pisanih na način da ih može razumjeti publika šira od pola tuceta eksperata, pisanih onako kako je, recimo, upravo Dawkins napisao The Selfish Gene. Zbog Dawkinsa i zbog imena koautorice, dok čitam Nauku o životu u mislima mi se kao lajtmotiv vrti melodija briljantne Travisove pjesme-dosjetke Selfish Jean.

Muharem Bazdulj, književnik

Ja se ne bih mogao pohvaliti da mnogo čitam, ali zato mnogo gledam televiziju i razne mi stvari tada padaju na pamet. Recimo, dalaj-lamin osmeh, način na koji se on smeje, to mi je uvek bilo nekako intrigantno, pokušavao sam da razumem, čak sam ga imitirao. Ima nešto u tom osmehu. I možda ćeš reći da sam čudak, ali baš me briga, sad vidim da nisam jedini o tome razmišljao, pa govorim ovako javno. Pre nekoliko dana se spustila kiša, hladan pljusak i utrčao sam u prvu knjižaru. Ne idem baš često, ali sad sam morao da ubijem vreme i prelistavao sam knjige. Kad u jednoj, Radost, pesme, pisac: Milan Đorđević, vidim naslov: Smeh Dalaj Lame. I kupim ja tu knjigu, jako mi se dopala pesma. Evo prvih par stihova, znam napamet, pa ti prepiši: Priča sa Englezom i onda se smeje./Ovaj mu kaže: „U sledećoj inkarnaciji/biću slon i radoznalo ću da putujem./A vrhovni lama kroz smeh mu odgovara:/“Na televiziji, znate, gledam razne emisije“./ I smeje se a dobro zna: svet je dim i para...

Čarli Zek (42), vozač i pasionirani ljubitelj Formule 1 (na televiziji gleda razne emisije...)

Uvek čitam nekoliko knjiga u isto vreme - malo poezije, malo proze, malo onog ostalog. Upravo završavam divnu pesničku knjigu Lice mesta Nenada Jovanovića, jednog iz brojne grupe naših pisaca koji žive u Kanadi. Čitam novi roman kanadske spisateljice Dajan Šemperlen u kojem se ona poigrava sa elementima ljubavnih petparačkih romana i oživljava istrošene, banalne ljubavne fraze. Najviše vremena posvećujem knjizi Markusa Buna, Put preterivanja, svojevrsnoj istoriji pisaca koji su koristili razna opojna sredstva, od alkohola do psihodeličnih sredstava. Bogami, svašta su pisci uzimali, nije ni čudo što su im neke knjige onako nastrane. U svakom slučaju, poučna je ta istorija i vredelo bi je prevesti na naš jezik. Ima u njoj za svakog po nešto.

David Albahari, književnik

Uvek mi je pri ruci pristojna gomilica knjiga označena „za čitanje“: sa nje uzimam ono za šta sam u tom času najviše raspoložen. Postoje pisci čiji ću novi roman pazariti naslepo (John Le Carre, John Farris), a proverene majstore kombinujem sa eksperimentima neizvesnog ishoda. U eri bombardovanja informacijama, ignorišem siže na koricama da bih izbegao spojlere, ali rado degustiram nasumični uzorak teksta da vidim kako autor barata rečenicom. Ako ne prođe test, teško da će dobiti novu šansu. Pročitaću bar jednog Stephena Kinga godišnje. Oduševim se svaki put kada otkrijem da se omiljeni strip-scenarista odvažio da zaplovi u „staromodne“ prozne vode. Iako se i dalje povodim za konkretnim žanrovima, svim žanrovima, ovih dana mi je mnogo važnije da knjiga slavi njeno veličanstvo priču nego o čemu ta priča govori. Trenutno čitam The Quiet War britanskog SF-pisca Paula McAuleya koja još nije izašla iz štampe: da bi zainteresovao potencijalnu publiku, autor dvaput nedeljno kači uvodna poglavlja knjige na sajt do njenog zvaničnog objavljivanja; sve popularniji marketinški štos koji, umesto da pokvari, pospešuje prodaju. Kod mene je prošlo.

Oto Oltvanji, pripovedač, prevodilac, pulpmeister

1. S obzirom na to da supruga i ja uskoro očekujemo prinovu, nije mi baš bilo potrebno da ovih dana čitam Peto dete Doris Lesing, ali pošto je knjigu prevela moja prijateljica i rođaka Tanja Brkljač i kako je cenjena britanska spisateljica laueratkinja Nobelove nagrade za književnost, čitanje te knjige me je čekalo i prizivalo. I nisam se pokajao. Odlična priča. Zamislite porodicu u kojoj sve ide kao podmazano, bračni drugovi uživaju u obostranoj ljubavi, rađaju se deca jedno za drugim, a onda, sasvim neočekivano, na svet dođe dete-monstrum, užasno biće koje na smrt plaši svoje roditelje, braću i sestre, pedijatra... Još u stomaku je mučilo svoju majku, tuklo je nogama i rukama, tako jako da joj je trbuh bio sav u modricama. Nevrovatno upečatljivo napisana knjiga; opisi su toliko verodostojni da mi je na momente zaista bilo loše... Hrabra knjiga. Ne bih bio u koži Doris Lesing dok je pisala o Benu, dečaku čudovištu, nema te Nobelove nagrade koja može da nadoknadi spisateljičine proživljene muke. A možda se ona samo dobro zabavljala ismevajući britansku uštogljenost srednje klase time što ju je ukrstila sa grotesknom figurom dečaka atavističkog karaktera? Kao da je Doris htela da opomene građansku klasu, da im kaže da njihov uljuljkani život nije udaljen od najtamnijih vremena prvobitnih ljudi toliko koliko oni misle. Dovoljno je da se rodi jedan strašni Ben i da se točak civilizacije zaustavi. A još ako Ben postane vođa klana sličnih njemu, eto nama kraha svih vrednosti koje poznajemo. Ben u svetu je nastavak Petog deteta. Svaka čast, ali neću ga čitati.

Srđan Tešin, neakademski filozof, dipl. komunikolog i knjigovođa-mehanograf

2. U knjigu Papagajeva teorema Denija Geđa zaljubio sam se na prvi pogled, kada sam na koricama, otpozadi, video da je ovaj roman svetski bestseler o matematici, papagajima, knjigama, mafiji – istovremeno i istorija i geografija. Papagajeva teorema je romansirana istorije matematike i krimi priča. Kakav spoj! Kao u seriji Brojevi, spoj zločina i matematičkih računa. O tome sam razmišljao od detinjstva. Kao dete video jednu strašnu scenu na pločniku, nikada je neću zaboraviti. Od tada se često pitam: kada nekog ubiju, pa istražitelji kredom oko leša povuku i zatvore liniju, nije li to obim života, nisu li to ivice sudbine?

Mr Zlatko Bekrijović (64), enigmatičar i sudoku veteran

Bio sam prošle nedelje u Beogradu, pa sam napravio mali spust u Prosvetinu antikvarnicu na početku Knez Mihailove ulice. Tu sam našao zanimljivu knjigu Boška Stanišića Miloš Crnjanski: Fudbaler i sportista u kojoj su delovi iz sportske karijere Miloša Crnjasnskog, plus pasusi iz njegovih dela koji govore o raznoraznim sportovima. Crnjanski jeste bio fudbaler, ali i skijaš(!), plivač, skakač na glavu, pasionirani biciklist, planinar, veslač i još mnogo toga. Na mene su, naravno, najjači utisak ostavile stranice o skijanju i fotografije Miloša Crnjanskog sa planinskih vrhova, La Ranjoza, Italija, 3.280 metara, tamo gde pada dubok sneg kako reče Voja Despotov.

Dimitrije Kopša (32), skijaš

Čitam Klaudija Magrisa, tršćanskog pisca. Dunav, Naslijepo, Nagađanja o jednoj sablji... I potpuno sam oduševljen. Sjajan je pisac Klaudio Magris! Počinješ da čitaš pismo, a u stvari čitaš roman. Na primer, Bruna Sibila Sizije u Nagađanjima o jednoj sablji objavljuje članak u listu „Corriere di Trieste“. 13. avgusta 1957. godine. Članak opisuje prenošenje posmrtnih ostataka – obavljeno dan, dva ranije – na groblju u Vila Santini. Tri nemačka oficira, pristigla na groblje motornim vozilom, došla su sa zadatkom da identifikuju kozačkog generala sahranjenog na pomenutom mestu i posle ga prenesu u grobnicu namenjenu nemačkim vojnicima koji su pali u Italiji. Tri oficira „na brzu ruku su stavila u jednu kutiju ono malo ostataka njihovog starog saveznika“ i otišla, ali jedno pitanje ipak je zauvek ostalo; to pitanje sadržano u naslovu pomenutog članka iz tršćankog lista koji je bez bilo kakve sumnje poručivao da su „Trojica Nemaca preuzela kosti atamana Pjotra Krasnova“. Iako se pouzdano znalo da je kozački ataman Pjotr Krasnov skončao na drugom mestu, u Rusiji, na vešalima 1945. godine, nakon što je osuđen kao saradnik fašista, novinski naslov kao da je podvukao i grobar koji je prekopavajući zemlju da bi poneo ostatke koje tri Nemca nisu pokupila, sasvim slučajno iskopao balčak nekakve sablje – da li baš sablje atamana Pjotra Krasnova?! Ej, vidim da sam te zaintersovao, ali ti neću dati knjigu. Namerno. Čekaj samo da ti pročitam još ovo - to sam podvukao kao ključno: „Zemlja je vratila taj balčak, ne oštricu: oružje koje više ne ranjava, brajak bez puka ili konja bez jahača.“

Simeon V. Gajski (61), profesor

U četvrtoj epizodi četvrte sezone moje omiljene serije Izgubljeni (LOST), Džon Lok sprema doručak svome zarobljeniku Bendžaminu Lajnusu. Sjajna scena! Peče mu poslednja jaja koja su im kao zaliha ostala na ostrvu, potom onom svojom nožekanjom, kojom lovi divljač po ostrvu, spretnim pokretima seče komadiće dinje i prosipa ih na tanjir, a potom sa polica Benove kućne biblioteke, na egzotičnom i opasnom ostrvu, uzima knjigu Filipa K. Dika Valis, i odnosi je, sa doručkom, sve na poslužavniku ukrašenom salvetom, inteligentnom i opasnom Lajnusu koji zarobljen sedi u podrumu. Lajnus poslužavnik drži na kolenima, uzima knjigu i kaže Loku: „Čitao sam je“. A ja obožavam ovu scenu i nisam čitao tu knjigu, pa sam je poručio, uporno tražeći baš primerak iz istog onog izdanja koje se vidi u seriji. Knjiga mi još nije stigla, ali jedva čekam da dobijem.

Milenko Engelshofen (20), TV gledalac

Ma, češko-francuski pisac Patrik Ouržednik napisao je kratku istoriju dvadesetog veka. Naslov knjige je Europeana, majstorstvo! Ouržednik jednostavno ređa činjenicu za činjenicom, šta se događalo, to je strašan vek, jezivo, ali tako dobro i potresno napisano, ukratko, brtiko, snažno. Oduševio sam. Duhovito, a zastrašujuće. Kratko, a dupke puno. Ma, šta da ti pričam, evo tu mi je knjiga, pa ću ti pročitati deo, malo o 1968. godini. Slušaj: „Mladi su govorili da je rasizam posledica starog sveta i da svet treba izmisliti nanovo, i da su televizija i frižider manje važni od ljubavi i sreće. I nisu želeli da im roditelji određuju šta treba da studiraju, i da im zabranjuju da puše i polno opšte, i da imaju dugu kosu i slično. I godine 1968. su izbile u zapadnoj Evropi studentske demonstracije, i studenti su dizali barikade, i išli su u fabrike i ubeđivali radnike u to da društvo treba iz temelja da se promeni, i pisali su po zidovima PLAVA BOJA ĆE OSTATI SIVA DOK JE NEKO NE BUDE IZMISLIO i BUDIMO REALNI – TRAŽIMO NEMOGUĆE, i ZABRANJENO JE ZABRANJIVATI, i MAŠTA NA VLAST, i okupirali su slušaonice i pozorišta, i pušili su, i polno su opštili na različite načine, i diskutovali o politici.“ To ti je sa 58. strane. Ma...

Žikica Serdarević Ma (62), politikolog, alas i šezdesetosmaš

Jako mi se dopada najnovija knjiga pesama Iz vikenda Dejana Ilića. Ima puno pesama o moru, a ja jako volim more. Ako bih morao da izaberem, onda bih kao najbolju pesmu izbarao ovu sa naslovom Hvar. Slušaj deo: „I kad sam pošao onim uličicama/prošavši katedralu i mrtvo pozorište/iz šesnaestog veka, arsenal, krenuo, dakle/uzbrdo, spreman da se popnjem uz najviši/deo gradića, skroz do izvan zidina/sve do maslinjaka – zadihan, zašto se/zašto tamo, nisam izgubio?“ Stvarno, zašto se i ja nisam izgubio u nekom gradu na moru? Obišao sam pola planete, provlačio se između uskih ulica, ali sam se uvek vraćao. Vraćao ovde, gde nema mora. A meni je bez mora teško. Međutim, ja more pronalazim po knjigama. U pesmama i pričama. Eto baš kao što sam ga sada pronašao u knjizi Dejana Ilića. „Rez po rez, komadi murine slažu se/u tanjir, sirće na stolu, slanik, nož/i peršun, odbačena čeljust grabljivice./Ostalo sređeno, postavljeno./U zalivu, za ovaj privremeni život/dovoljni su sir i masline/skromnost predjela/šaka nomada...“

Barba Jure Laloški (93), kapetan bez mora

Kad sam bio u Vršcu kupio sam knjigu Bore Draškovića Ravnoteža. Tri stotine stranica! Na jednom mestu objavljuje eseje, zapise, dnevnike, skice, intervjue i što je najbitnije studije o teatru, pišući o Šekspiru, Molijeru, Jonesku, Brehtu, Beketu, ali i Domanoviću, Kočiću, nezaobilaznim zabranjenim Tikvama... Piše i eseje o glumcima, plus dnevnik povratka Bore Draškovića u pozorište i opis rada na “Antigoni u Njujorku” Januša Glovackog koju je 2000. godine postavio u Budvi – Gradu teatru. (Bio sam!) Pazi šta kaže Boro Drašković u eseju Arhetip: “U pozorištu sve je u odnosu. Antigona kruži svetom i vremenom: buni se u Heladi i Americi, znači – svugde, nekad koliko i danas, znači – uvek. O klasici razmišljam na sličan način danas, kao što sam razmišljao juče: ogledalo… Kao u kakvom nadrealnom prizoru: u prošlosti se ogleda sadašnjost, i obrnuto. Novo čitanje: savremeni komad čitam u kontekstu klasike, antičko delo proveravam u spoznaji današnjeg dana…”

Milentije Katunić-Stević (42), majstor svetla (ponekad i mraka...)

Roman Tragična sudbina Morica Tota Dane Todorović sačinjen je od dva dela i ispripovedan u dva paralelna pripovedačka toka koja su već od početka prilično jasno povezana. Glavni junak cele priče je Moric Tot, bivši panker, koji nakon neočekivanog poziva Marike Foldeš iz „Zavoda za zapošljavanje“ postaje sufler u budimpeštanskoj operi. Opisujući svog dobro isprofilisanog junaka kako se snalazi „na sceni“, dok sedi u omanjoj, nevešto sklepanoj drvenoj kutiji, shvatajući da je tekst Pučinijeve Turandot na italijanskom a da on na tom jeziku ne ume da prozbori ni reči – Dana Todorović piše najbolje redove romana. Pored tog što dobro vodi priču, u tim rečenicama njena je duhovitost na vrhuncu, ali čitalac još ni ne sluti šta će ga sve snaći u neobičnoj priči. Klaustrofobična teskoba kutije u kojoj sufler Tot čuči sakriven na sceni, zagledan u raskošni svet opere koja se oko njega odvija, preneće se alegorijski i na drugi pripovedački tok romana koji je od prvog odvojen paragrafima. Tu ćemo se sresti sa drugim glavnim junakom Tobiasom Kelerom, „referentom za moralna pitanja pri kabinetu Velikog Nadzornika“, čime će roman dobiti neku vrstu „orvelovskog“ (ili bi čisto sa tehničke strane gledano preciznije bilo reći: peljevinovskog) zapleta, uz onu tipično kafkijansku klaustrofobičnu teskobu.

Simica Li (19), književni kritičar i šaptač

Pre tačno deset godina umro je Predrag Preža Milinković, poznati glumac, najpoznatiji jugoslovenski filmski epizodista. Zato čitam knjigu Susreti koju je 1997. godine objavio novosadski Prometej sa Jugoslovenskom kinotekom. Na početku knjige u kojoj naš najveći epizodista opisuje susrete sa ljudima koji su mu se učinili posebno zanimljivim u toku tridesetpetogodišnjeg rada na filmu, stoji jedan citat. Priču koju ispričaš, nikad ne napišeš. Fokner. Baš zbog toga treba izmeriti koliko ćeš reči reći u filmu. I treba imati petlju pa u kadru ostati sam. U poslednjem poglavlju Susreta, Milinković ispisuje lirsku autobiografiju. Volim da šetam. Jedan „šetač“ kad god me vidi samog, pita: „U kom pravcu ideš?“ Da bih ostao sam, ja odgovaram; „U suprotnom.“ Zato sam se setio Preže.

Mita Rip Kirbi (47), filmofil

Čitam Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna. Do te knjige sam došao sasvim slučajno. Mi smo sedeli u kafani kod Pere, baš je bilo lepo letnje veče, selo i mir. Malo smo gledali Olimpijadu, a onda je neko rekao da je gladan, pa smo rešili da skuvamo paprikaš. Ljudi su odmah skočili, sakupili smo materijal, zapalili vatru i tako polako. Pera je čak rekao da su nam od prošlog puta ostali makaroni, pa smo i njih ubacili. Dok se paprikaš kuvao, igrali smo karte, a kad je jelo bilo gotovo, reko’ da se privatimo i meni krče creva. E tu smo, ne znam ni ja kako, došli do jedne od naših raprava u kafani "Kod Ćikotea". Neko je nekome rekao: „Nisi mi se izvinuo“, a ja sam ispravio: „Ne kaže se izvinuo, nego izvinio“. Tu su oni odmah mene ismejali, kažu pričam gluposti, i eto, toliko smo se zakačili, da smo se kladili. Ostali smo mi tu do jutra, čak smo u pola četiri ujutro zvali i profesora Jovu da ga pitamo ko je u pravu, ali profesor Jova spava kao top. Kad je svanulo, ja odmah otišao u knjižaru „Preko reke, pa u šumu“, i pitao ima li neka knjiga u kojoj bi se moglo proveriti da li se kaže izvinio ili izvinuo. Jakov nam je odmah rekao da sam ja u pravu i da se kaže izvinio. Ponudio mi je knjigu Rečnik jezičkih nedoumica. Naravno, kupio sam je i oduševio se. Čitam je kao najbolji roman. To je toliko ukusno, da čovek naprosto uživa. Meni je uvek pravopis bio krut, znaš, ja sam kafanski čovek. E, ovo je prvi put da mi je nauka tako lepa, laka, zanimljiva kao ukrštene reči! Na primer, ako ti ne znaš da li se ispravno kaže načetvoro i načetvero, otvoriš ovaj rečnik, odeš na slovo N, nađeš načetvoro i pročitaš da može da se koristi i načetvro i načetvoro. To je stvarno dobro. I mi u kafani sve delimo, ta reč načetvoro je kod Pere u kafani već filozofska stvar. U knjizi sam pronašao da je neispravo kad kažeš Kouto. Kaže se Koto. Uz to, uvek sam se i pitao kako bih napisao reč ponaosob. Znaš kako je, čovek je čovek, i Pera je čovek, pa se ponekad naljuti na nas i svašta nam kaže. Ne kažem, ima pravo, nije ni njemu lako, treba nas kafanske ljude i istrpiti. A kad mu pukne film, Pera nam preti da će nas sve isterati iz lokala, ponaosob. Kad god to kaže, ja stanem pa mislim, nije laka ta reč, kako bih to stavio na papir. Ali sad sam našao u knjizi! I samo još ovo što me je zaprepastilo. Mi smo uvek u kafani Nelsona Mandelu zvali Nelson Mendela. Sad ja u knjizi vidim da je to neispravno. I Manćini nije Manćini, nego Mančini. A Marfi, eto, možda baš ovaj naš kolega što svake godine u avgustu dolazi iz Amerike u kafanu, nije Marfi, to je pogrešno rašireno, nego Merfi - tako se pravilno kaže. Eto, Rečnik jezičkih nedoumica, stvarno hit knjiga, a nešto se mislim, avgust je, a Merfija nema, još nije bio. Pitaću Peru večeras kako to da ga nema u kafani "Kod Ćikotea" ove godine. Večeras mi kuvaju riblju čorbu, jer sam dobio opkladu.

Miloje Garčula (63), kafanski laf

Čitam knjigu Slavoljuba Stankovića The Box. To je jako zanimljiva priča, verovatno autobiografska, o grupi Beograđana koji tokom onih jezivih devedesetih godina rade u agenciji koja se bavi selidbama stranih diplomata. Kada odluče da odu ili dođu iz Beograda, diplomatska predstavništva zovu tu agenciju da ih spakuje i da ih preseli, a onda na scenu stupaju junaci romana. Ulaze u ambasade i vešto, profesionalno, razvrstavaju stvari po kutijama, unose u kamion i tako dalje... Eto o njima, ili, da se preciznije izrazim: o sebi, sjajno piše Slavoljub Stanković, toliko da se čovek zapita da l je moguće da postoji, ili da je postojala, agencija za selidbe u kojoj je radio i pisac. Ja sam video u ovoj vašoj rubrici da postoji nekakva agencija za zalivanje cveća koju drži izvesni gospodin Sekvoja, no da budem iskren, nisam u to poverovao, ali ovo sam proverio: oni su zaista pakovalili i selili ambasadore. Kako u Beograd, tako i iz Beograda. Baš u onim godinama kada su i sami hteli da odu iz svog grada. Teške su to bile godine! The Box je roman o njima, ali i neka vrsta lakog ogleda o fenomenu pakovanja.

Živojin Žak Branko Vujač (63), filmski statista, statirao u 42 filma. (Od toga na filmu streljan 12 puta, ranjavan 9 puta, pretučen 4 puta, nokautiran 3 puta, proboden sabljom 1 put, izboden kuhinjskim nožem za hleb 1 put, ali jedared i katapultiran od čega mu i dan danji zuje uši.)

Dastin Hofman je napravio sjajnu rolu u filmu Sfera, gde igra doktora Normana Gudmena, po knjizi Sfera Majkla Krajtona, naravno. Film sam gledao više puta, ne biste verovali kada bih vam rekao koliko... Neću da prepričavam film zbog onih koji ga nisu gledali, ali ću reći, kada već pitaš šta čitam, da se u filmu neke stvari vrte oko knjige Žila Verna 20.000 milja pod morem. Zbog toga po drugi put čitam knjigu i to brzo, jer poučen filmom, ne smem da se zaustavim na jednoj stranici. Naravno, kada odgledate film biće vam jasno zašto i na kojoj.

Miroslav Paja Trpkovski (32), avio-inženjer i predsednik udruženja obožavalaca Dastina Hofmana

Čitam Sliku Dorijana Greja Oskara Vajlda. Dopada mi se kako Oskar Vajld otkriva narcisoidnost i kako razotkriva način na koji ljudi razmišljaju dok tragaju za unutrašnjom i spoljašnjom lepotom, i za zlom koje i najlepši čovek nosi u sebi.

Vesna Stanojevska, glumica, zvezda filma Senke Milča Mančevskog, inače profesionalna harfistkinja. Harfu svira u makedonskoj Operi i baletu, sarađuje sa Makedonskom filharmonijom i L’art L’part orkestrom koji svira filmsku muziku...

Obožavam Trezor. To je ova emisija u kojoj puštaju stare snimke Televizije Beograd. Budan sam uvek u pola noći. E pa, kada me već pitate šta čitam, reći ću vam da čitam Seobe Miloša Crnjanskog, a evo i zašto: Jedne večeri u Trezoru je prikazan dokumentarni film Bore Draškovića Kako su snimane Seobe, pogađate, o tome kako je reditelj Aleksandar Petrović ekranizovao veliki roman Miloša Crnjanskog. Govorili su i Izabel Iper koja igra gospožu Dafinu Isakovič, Avtandil Makharadze koji igra Vuka, drugi glumci, reditelj Petrović... Tu se pojavio i glumac Ljubiša Samardžić, rekao nekoliko reči o romanu i posebno istakao, parafraziram, kako je Crnjanski u Seobama napisao da je drugi deo čovekovog života dirljiviji od prvog. Ne mogu čak sa sigurnošću ni da tvrdim da je rekao baš to – dobro kažu: treba čovek uvek da zapisuje jer se brzo zaboravi, naročito kad te godine stignu, ali ću do poslednje tačke Seoba tragati za ovom rečenicom i podvući je kada je nađem. Ili bi možda bolje bilo reći: Ako je nađem... Možda će vam sve ovo zvučati čudno, ali ja čitam Crnjanskog, između ostalog, i zbog te moje specifične potrage. To se nekome može činiti kao nevažno, ali meni je, one noći kada sam gledao dokumentarac Bore Draškovića i predivnu i pametnu Izabel Iper u njemu, ta Samardžićeva rečenica odzvonila u ušima i ja sam odlučio da je pronađem. Vidite kako je on kao dobar glumac dobro primetio taj detalj, koji ga je – još jednom se izvinjavam ako sam pogrešno citirao - vezao za delo Crnjanskog. Meni je fantastično to koliko je moglo biti čitalaca koji su preko te rečenice prešli brzo, kao i preko nekih drugih, ali ne i naš poznati glumac, očigledno pronicljivi čitač. Ja rečenicu čak nisam ni pročitao, ali sada za njom uporno tragam, kroz gusto delo Miloša Crnjanskog. A vi, Mićo, izvinite ako sam bio preopširan.

Arkadije Sima Jovanović (63), apotekar i šahista

Zbog nedavnog preseljenja iz Holandije čitalački život mi je bio ozbiljno ugrožen. Ali budimo precizni... Ispod je spisak svih naslova koje sam pročitao od početka godine do kraja jula (neke od njih po drugi put):

1. Radoslav Petković: Vizantijski internet
2. Radoslav Petković: O Mikelanđelu govoreći
3. David Albahari: Mamac
4. Snežana Ranković: Bonapartin rečnik
5. Meri Šeli: Frankenštajn ili Moderni Prometej
6. Gaius Suetonius: The Lives of Twelve Ceasars – Caligula
7. A. Camus: Caligula, play
8. Baret: Caligula – Coruption of Power
9. Danilo Nikolić: Foto-keramika gospodina Cebalovića
10. Jovan Hristić: O tragediji
11. Borislav Pekić: Atlantida
12. Savremena brazilska priča
13. Zoran Živković: Poslednja knjiga
14. Agata Kristi: Gospođa Makginti je mrtva
15. Agata Kristi: Paukova mreža
16. Agatha Christie: Death on The Nile
17. Servantes: Don Kihot, I knjiga
18. Slavoljub Marković: Biznis, rat, pornografija
19. Srđan V. Tešin: Kroz pustinju i prašinu
20. R.L. Stivenson: Klub samoubica
21. Mileta Prodanović: Agnec
22. Vladan Lazić: Zabran, pesme
23. Sreten Kušaković: Tajni život nesrećnih mrtvaca, pesme
24. R. L. Stivenson: Dr Džekil i mister Hajd

Saša Obradović (Valjevo, 1968), književnik, diplomata, pravnik, predstavnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, pisac nedavno objavljenog romana Vrt ljubavi o slavnom flamanskom slikaru Piteru Paulu Rubensu. (Sa osamnaest godina i prvak Jugoslavije u karateu!)

Da biste pripremili specijalitet Vrt ljubavi potrebno vam je:
- 500 grama istorijske priče o slikaru Piteru Paulu Rubensu i njegovim bračnim neverstvima
- jedna žurka u Majamiju
- postmodernistički ekspres lonac
- talentovani pisac Saša Obradović
- Stubovi kulture
- prstohvat soli
- malo šećera

Način pripreme: talentovani pisac Saša Obradović ubaci istorijsku priču o Rubensu u postmodernistički ekspres lonac, promeša sa žurkom u Majamiju, a beogradska izdavačka kuća Stubovi kulture stavi poklopac. Sve drugo je tajna koju zna samo kuvar.

Aca Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar bez angažmana

Juče mi se desila čudna stvar. Poslala mi tetka Spomenka iz Hong Konga autobiografiju čuvenog botaničara, TV autora i pisca Dejvida Belamija. Naslov knjige je A Natural Life. Knjiga prešla sedam mora i sedam gora, došla do Beograda, čak do Petlovog brda, a onda zalutala. Tetka Spomenka pomešala brojeve kuća. Poštar odneo u susednu zgradu, zakucao na pogrešna vrata i, zamislite (fantastika!), baš u tom stanu pronašao mog imenjaka i prezimenjaka. Drugog Žaka Jovanovića! (Za ovih dvadeset devet godina nisam skontao da do mene živi čovek koji je ja!) Srećom, baš u trenutku kad je saopštio ukućanima da je izgleda neko pogrešio, u istom se stanu zatekla moja komšinica Nada, koja im je inače odnela nekakvu saksiju da presade cveće. (Sad ne znam da l’ u pitanju beše adam ili fikus.) Komšinica Nada je otkrila o čemu se radi. (“Pa to je za Sekvoju!”) Posle svih peripetija, donela mi je knjigu i sad sam sasvim siguran: ne biramo mi knjige, knjige biraju nas. I ne beremo mi cveće, već cveće bere nas.

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Od jutros sam pročitala poslednjih sto strana knjige Braća Lavlje Srce Astrid Lindgren. Na knjizi piše: od osam do dvanaest godina, a ja sam je pročitala za dva dana. J Posle toga i sve tri šlajfne Pazolinijeve monodrame Ribica.

Milena Bogavac, dramska spisateljica, pesnikinja i princeza hip-hop Beograda

Brate, daj mi, bre, sine, neku foru na latinskom. Ti, brate, čitaš, sine, knjige, pa val’da znaš neku pametnu rečenicu. Cela desna ruka mi bela, brate, hoću nešto, sine, da istetoviram, da pustim – neku latinsku mis’o. Ko glupus in fabula i te frke fore. Vidiš ovde imam žensku, a ovde papaju, šta sad da mi ruka stoji prazna. Nego, smisli neku dobru mis’o, a najbolje latinsku, pa da je pustim preko ruke, od odavde pa do dovde. A šta čitam, sine – čitam knjige, bre, brate, i te fore. Batice, ’ajdem dobar si ti lik, pišeš dobro ko Paulo Koeljo, uvek sam te, sine, ispoštov’o, ako nisam, reci. Smisli neku latinsku mis’o da tetoviram i ne kenjaj, moram da palim.

Žan Žak Mafijaš (28), biro

Ratko Radunović: Mi nismo bolesni. Romansirana digest istorija palp filma. Roman-filmski bedeker. Dok se glavni junaci Daglas Slokomb i Stiven Kemper spremaju za novi korak u priči, Ratko Radunović čitaocu nudi kratak osvrt na filmove koja pripadaju grupi filmskih ostvarenja kojima se bavi, zajedno sa obiljem zanimljivih, gotovo verovali ili ne filmskih podataka. Stvarno dobra i puna knjiga.

Sava Sava (37), šminker

Dozvolite! Moj deda se pre mnogo godina popeo na tavan stare porodične kuće da očisti odžak. Kad je sišao s tavana, bio je sav crn. Nagnuo se nad česmu u dvorištu i krenuo da se umije. E, tu se onda dogodilo čudo. Kako je pljuskao i šakama bacao vodu na sebe, tako je polako nestajao. Kap po kap. Dok sasvim nije iščileo i više nikad nije bilo dede. Kad sam nedavno video u beogradskoj knjižari knjigu kratkih priča Nerasvetljeni Svetozarov nestanak Nemanje Mitrovića odmah sam je kupio. Nešto me preseklo! A dobra je knjiga...

Svetozar Jolić (69), odžačar

To što čitam drame nije profesionalna deformacija. Ja ih gutam od osmog razreda. Nema veze to s glumom! Sad sam čitala sve one mlade dramske pisce. Drame Maje Pelević, Minje Bogavac, Filipa Vujoševića, Uglješe Šajtinca... A imam i knjigu drama Biljane Srbljanović. Evo taksi!!! Ćao!

Maja Katić (34), glumica koja ode taksijem

Ja sam veliki fan Saše Ilića. Saša Ilić je pisac mlađe generacije. On je veoma vredan pisac koji ne objavljuje mnogo, ali koji mnogo i dugo radi na svojim rukopisima. Nije čudo što je stipendista Fonda „Borislav Pekić“. Volim njegovu oštrinu, beskompromisnost. Ilić zna da sa pisanjem nema šale. Sad je u „Fabrici knjiga“ objavljen njegov novi roman Berlinsko okno. To je knjiga koju čitam i u kojoj uživam.

Mita Perić Simić (59), privatni detektiv

Uf. Ček da se setim. Teško pamtim naslove. Celu knjigu mogu da prepričam. Kod naslova zapne. Pisac: Srđan V. Tešin. Izdavač: Stubovi kulture. A naslov? Kuvarove, kuvarove, kuvarove... E, Kuvarove kletve i druge gadosti. To čitam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova knjige Vuleta Žurića „Blagi dani zatim prođu“

Čoveče, da li si ti, pobogu, normalan!? Pa ja se danas ženim?! Kakve te ankete spopale? Skloni mi se sa puta...

Konstantin Jova Karamarković (84), šlager pevač u penziji

„Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život, preuzmite odgovornost na sebe kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite pa spavajte u nekoj bajci. Ko vama da je pravo da vi budete umorni u ime ovog naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre!“
Sigurno si po prethodnom pasusu pogodio da čitam knjigu pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića Srbija u Evropi.

Suzana Sara Milić (27), fizičarka

Jako sam Vam zahvalna što ste me upitali šta čitam. Čitam nekoliko knjiga istovremeno, ali bih napomenula da sam oduševljena romanom Balerina i rat Ivana Ivanjija. Ja sam imala prilike da slušam poštovanog gospodina Ivana Ivanjija u Kulturnom centru Beograda i mogu vam da je to jedan gopsodin. Roman prati život jedne balerine, a kao junaci se pojavljuju i Tito i Beba Vrsajkov i Koča i Đilas... Jedna izuzetna priča. Izuzetna!

Gospođa Jovanka Mitić (83), učiteljica u penziji

Čitaću prozu. Neću više nikad čitati poeziju. Znaš, ja sam je voleo. Njene oči, lokne, duge noge. Voleo sam kako se smeje i kako igra Vasino kolo u našem folkloru. Voleo sam i pisao joj pesme. Pisao sam pesme svakog dana. Neki kažu da sam preterivao. Ja to ne znam. Tristo šezdeset pet pesama godišnje. Nekoliko godina, prestupne godine – još jednu gratis iz srca. Poštar Šima joj je nosio moja pisma. Nisam mogao da posumnjam – ah, ta sumnja, sumnja, sumnja – da će se predmet moje žudnje zaljubiti u poštaša. Ljut bol u mojoj duši. I zato više nikada neću čitati pesme! Poezija je laž. Nikad više Jesenjin, nikada više Dučić, Antić, Kostić. Nikada više Vojislav Ilić – Mlađi. Nikada više ni Vasko Popa, ni pesme Nenada Jovanovića, čak ni ove nove pesme ministra Slobodana Milosavljevića. Od poezije, što se mene tiče, ništa! Stih je laž, zaljubila se u drugog, o srce, moje jadno, šta ćeš sad.

Vukašin Balati zvani Jesenjin (29), zanesenjak

Ne mogu STOP Žurim STOP Čitam Šimborsku STOP

Jovan Stoper Bali (92), pošiljalac telegrama u penziji

Ma potpuna ludnica! Kupio sam juče u knjižari „Preko reke, pa u šumu“ knjigu Dunav tršćanskog pisca Klaudia Magrisa. Ranije sam pročitao njegove knjige: Nagađanja o jednoj sablji i Vi ćete, dakle razumeti. Svidele su mi se i zato sam kupio Dunav. Jedva sam čekao da počnem da čitam. Toga se dobro sećam! Sećam se i kako sam ubacio knjigu u auto koji je bio parkiran ispred pošte. Provukao sam glavu i ruku kroz prozor kola – staklo je bilo spušteno – spustio knjigu i odmah trknuo do obližnje pijace po kivi. Kad sam se vratio, otvorio sam vrata, seo i okrenuo se da na zadnje sedište spustim i kilu kivija. Ali tamo sad više nije bilo Magrisove knjige! Nije bilo Dunava. Izašao sam iz automobila, pogledao okolo kola, čak sam kleknuo, pa legao i pogledao ispod kola, ni sam ne znam zašto. Potom sam se vratio u auto, okrenuo ključ i vratio kući. Šteta, jer je u knjižari „Preko reke, pa u šumu“ bio samo taj jedan primerak Dunava, pa sad tako ponovo čitam Magrisov roman Naslijepo koji mi je stigao iz Hrvatske. Sima će mi iz Novog Sada doneti Dunav za nekoliko dana, našao je. Nemam pojma šta se dogodilo.

mr Stevan Žika Radovanović (43), bankar i vinogradar

Čitam kratke priče Davida Albaharija. Volim kratko.

Aca Li – Stotinka (28), kuvar

Šta čitam? Nećeš verovati, skroz luda priča. Parkiram juče peglu ispred pošte. Kupim na pijaci banane (85 dinara) i uđem da platim telefon (782 dinara). Vratim se, uđem u peglu, kad: na zadnjem sedištu neka knjiga! Dunav u naslovu, pisac nešto na M, čekaj, Maris, Mini, Moris… ne Magris. Magris! Knjiga na sedištu, nemam predstavu otkud se tu stvorila. Sednem, ne verujem, protrljam oči, spustim staklo, krenem peglu, šta da radim. Eto, ta me knjiga sad čeka pred spavanje. Čim pročitam poslednjih deset stranica knjige Osobeni znaci Teofila Pančića, bacam se na Dunav.

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Kada sam bio u Švedskoj, u jednom selu na severu, družio sam se sa pesnikom Rolfom Agestamom. Čovek ima blizu sedamdeset godina, rođen je na jugu Švedske, u jednom malom ribarskom selu. Pričao mi je o svojoj porodici, detinjstvu, svi su bili ribari, prilično siromašni u to doba, i on je kao mladić morao povremeno da pomaže u ribarskim poslovima. Jednom prilikom zatekao je svog strica kako čita neku knjigu dok su se odmarali od ribarenja. Stric se valjao od smeha. Rolf ga je pitao šta čita, a ovaj mu je, pokazujući naslovnu stranu, rekao da čita neku blesavu knjigu koju je napisao neki Irac. Verovali ili ne, čitao je Džojsov „Ulis“! Rolf je bio potpuno zbunjen, jer stric-ribar nije bio naročito obrazovan. Posle nekoliko dana zatekao sam Rolfa kako se izležava na kauču i čita knjižurinu „Musashi“, sa nekim samurajem na žutim koricama. Onda je to meni bilo smešno, pa mi je, zbog tog smejanja, poklonio tu knjižurinu. Teglio sam je sa sobom dok sam se vraćao kući iz Švedske, čitao je na aerodromu. Evo i sada je tu kraj mene, dok se spremam da ti kažem šta čitam.

Srđan Valjarević (40), poznati književnik, („Zovem se srđan valjarević / rođen 16.7.1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinobravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona veoma sam loš / udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac.”)

Znaš šta: čitam knjigu Uglješe Šajtinca koja se zove „Vok On“. Knjiga mi se jako sviđa i odlažem kraj. Svakog dana čitam po dve stranice. Ja ne volim krajeve. Ja mrzim kad nešto prestane. Ima još ljudi koji ne vole krajeve. Ima i Hemingvej priču o tome. Ta priča „Nešto se završilo“ - moja je dijagnoza.

Živa Katić Pecarski (77), čovek koji se nakon emitovanja poslednje emisije „Muzičkog tobogana“ popeo na krov i odbijao da siđe do ispunjenja njegovog jedinog zahteva - da se Minja Subota vrati na male ekrane. (No, sišao iste večeri kad se i popeo, nakon obećanja koja mu je dala žena Rakila: „Živo, umesiću ti kiflice sa pekmezom“.)

Čitam Jadnike Viktora Igoa. Otkud sad to, pitaš. E, pa, care, ako ti je to neobično, ovo će ti biti još neobičnije. Volim Simpsonove, gledao sam ih hiljadu puta, sad gledam polako, detalji u pozadini. A omiljeni lik mi je Sideshow Bob, ili ti srpski: Pomoćnik Bob. Je l znaš koji broj cipela nosi? E, neću, care da ti kažem! Ali reći ću ti da je njegov zatvorski broj 24601. A znaš čiji je to zatvorski broj? To ti je, care, zatvorski broj Žana Valžana, glavnog junaka romana Jadnici Viktora Igoa. Eto, zato sam uzeo Igoove Jadnike. Da bih bolje razumeo Boba! Bob je kao zao i to, tzv. pokvareni genije, ali ima tu dublja pozadina. Neka tebe Krasti šutira u dupe i neka to bude šansa za karijeru koju ti je država dala. A da ti budeš kao Pomoćnik Bob, natprosečna inteligencija, koeficijent inteligencije kao broj cipela. Završio Jejl, poliglota, političar, manipuliše medijima kako hoće. Dok čitam Jadnike bolje ga razumem. Tajna se zove Žan Valžan. A neću, care, tu tajnu da ti otkrijem. Čitaj sam.

Max Oskar (37), izbacivač iz diskoteke „Žika bez sinovi“

Za Kinu sam se spremala onako nabrzaka. Imala sam samo nekoliko sati. Jedva sam dobila dane, a na avion sam otišla pravo iz kućne poste. Htela sam da uzmem neku knjigu, uletela sam u knjižaru i ćapila knjigu Komo Srđana Valjarevića. Super je.

Marta Sara Šoklovački (34), medicinska sestra koja je na putovanju po Kini videla čuvenog CNN voditelja i reportera Ričarda Kvesta

Ne bavim se politikom, ali sam od 2000. godine imala – i sama priznajem - pomalo čudnu potrebu da na video trake snimam televizijske emisije u kojima je gostovao premijer Zoran Đinđić. Na jednom od snimaka, na kaseti broj 17, nalazi se nastup bivšeg premijera u novogodišnjem specijalu kviza Želite li da postanete milioner. Jedno pitanje u tom kvizu ticalo se gužve na Kubi, tojest iskrcavanja u zalivu svinja. Sećam se da je Đinđić tačno odgovorio i dodao da bi o Zalivu svinja mogao da napiše seminarski rad, čini mi se, za nekoliko minuta. E, tad sam poželela da saznam nešto o ovoj temi i zato sam kupila knjigu Slobodana Lazarevića Iskrcavanje u zalivu svinja.

Mila Dea Polič (33), specijalista urgentne medicine

Šta šta čitam? Je l to neka anketa? Uf. Najviše mrzim ankete. Ankete su raštimaus, ali nema veze, kazaću ti, da ti popunim mesto u novinama – bakšiš, tojest honorar delimo na pola kad odštampaš, a šefu sale nema ništa. Šalim se, znam da se ne ljutiš, je l se sećaš kako smo svirali zajedno Tekilu i Podmoskovske večeri kod Žike u kafani? Tekila iz disa, Večeri u D-molu, raštimovano do bola. Ali nema veze: evo sad ti kažem šta čitam, foršpil mi je malo duži, no pesma će zato da bude kratka. Dakle, čitam jednu zbirku priča, zove se Plombe, a pisac Nenad Jovanović. Jako su dobre priče, toliko dobre da ne možeš da objasniš zašto ti se sviđaju, kao da ne ulaze kroz glavu, nego kroz stomak. Porodične, lične, lirske. Ima tu jedna dobra priča, Priča o zlatu. Nenad Jovanović opisuje nekog lika – komšiju pripovedača, sina komšinice Sofke, koji je stalno pričao kako je putovao u Italiju sa Šabanom Bajramovićem. U Italiji su uz pomoć detektora za zlato tražili nakit koji je Šaban osamdesetih godina dobijao na svadbama i odmah ga, pijan, zakopavao, pa posle nije mogao da ga nađe.

Emil Mile Kiša (35), padobranac i kafanski muzičar, inače diplomirani saksofonista

Neko mi je iz knjižare izneo knjigu San o ljubavi i smrti Filipa Davida, a da nisam primetio. Ne bih da kažem da je ukrao, ali molim tog poštenog pronalazača da mi se javi. U knjizi je papirić sa važnim telefonskim brojem, ispisan crvenim flomasterom. Nad brojevima je i ime vlasnika telefona: Arkadije! Neka me pošteni pronalazač nazove samo da mi izdiktira Arkadijev broj telefona, a knjigu mu poklanjam. Knjiga Filipa Davida je jedna od mojih omiljenih, poklonio bih svakom ko želi. Ali gde sad da nađem Arkadijev broj?

Jakov Janić (64), vlasnik knjižare „Preko reke, pa u šumu“

Nešto mi se čitalo, a nisam imala baš ništa, pa sam sa interneta skinula jedan scenario. Scenario za film Dobri Vil Hanting. Zašto baš taj? Bilo mi je zanimljivo to što su scenario napisali Met Dejmon i Ben Aflek. I dobili Oskara. Nisam to znala!

Jovana Jović Šakiri (31), enigmatičar