Uvek čitam nekoliko knjiga u isto vreme - malo poezije, malo proze, malo onog ostalog. Upravo završavam divnu pesničku knjigu Lice mesta Nenada Jovanovića, jednog iz brojne grupe naših pisaca koji žive u Kanadi. Čitam novi roman kanadske spisateljice Dajan Šemperlen u kojem se ona poigrava sa elementima ljubavnih petparačkih romana i oživljava istrošene, banalne ljubavne fraze. Najviše vremena posvećujem knjizi Markusa Buna, Put preterivanja, svojevrsnoj istoriji pisaca koji su koristili razna opojna sredstva, od alkohola do psihodeličnih sredstava. Bogami, svašta su pisci uzimali, nije ni čudo što su im neke knjige onako nastrane. U svakom slučaju, poučna je ta istorija i vredelo bi je prevesti na naš jezik. Ima u njoj za svakog po nešto.

David Albahari, književnik

Uvek mi je pri ruci pristojna gomilica knjiga označena „za čitanje“: sa nje uzimam ono za šta sam u tom času najviše raspoložen. Postoje pisci čiji ću novi roman pazariti naslepo (John Le Carre, John Farris), a proverene majstore kombinujem sa eksperimentima neizvesnog ishoda. U eri bombardovanja informacijama, ignorišem siže na koricama da bih izbegao spojlere, ali rado degustiram nasumični uzorak teksta da vidim kako autor barata rečenicom. Ako ne prođe test, teško da će dobiti novu šansu. Pročitaću bar jednog Stephena Kinga godišnje. Oduševim se svaki put kada otkrijem da se omiljeni strip-scenarista odvažio da zaplovi u „staromodne“ prozne vode. Iako se i dalje povodim za konkretnim žanrovima, svim žanrovima, ovih dana mi je mnogo važnije da knjiga slavi njeno veličanstvo priču nego o čemu ta priča govori. Trenutno čitam The Quiet War britanskog SF-pisca Paula McAuleya koja još nije izašla iz štampe: da bi zainteresovao potencijalnu publiku, autor dvaput nedeljno kači uvodna poglavlja knjige na sajt do njenog zvaničnog objavljivanja; sve popularniji marketinški štos koji, umesto da pokvari, pospešuje prodaju. Kod mene je prošlo.

Oto Oltvanji, pripovedač, prevodilac, pulpmeister