среда, 06. мај 2009.

Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Pre svega Sentimentalno vaspitanje Gistava Flobera. Moj omiljeni junak je Senekal, profesor matematike, politički jeziva figura, budući Sen-Žist, kako piše Flober. Senekal je fanatik, najpreciznije govoreći. Na jednom mestu Flober kaže: „Senekal – koji je imao široku lubanju – vodio je računa samo o sistemima“. Super mi je ta rečenica. Nađe se čovek ponegde. Naročito među svojima. Među matematičarima.
***
Crnogorski pisac Andrej Nikolaidis ima novu knjigu. Pre nekoliko dana taj mi je roman stigao iz Hrvatske. Zove se Dolazak. Pazi, Ulcinj, jun, jul, pada sneg. Smak sveta. Detektiv pokušava da razreši strašno ubistvo porodice Vukotić. Dakle, apokalipsa i detektivsko šunjalo. Pravi spoj. Uživao sam u tome i još uživam – nisam stigao do kraja. Zaplet se vrti oko knjige. Koje knjige? Neću to da kažem. Otkrite sami. Čitajući Nikolaidisa, razmišljao sam, kao matematičar, enigmatičar i sudoku veteran, kako bi izgledala računica čiji bi rezultat pokazao kad će kraj sveta. Da li bi to bila neka složena matematička operacija sa opakim formulama, ili pre, zamisli to, obično sabiranje, dva - pišem, tri- pamtim, apokalipsa na računaljci. He, ali da se vratim na leševe u Nikolaidisovoj knjizi. Pričao sam ti to već jednom. Kad sam bio klinja, video sam na pločniku leš. Nekog tipa su izrešetali na ulici. Posle su povukli kredom krug oko njega i sklonili ga. Možda sam tada postao opsednut matematikom. Duboki smo iznutra, čoveče. Zar ta linija kredom nije bila obim života? Neću o tome da mislim. Plaši me taj rezultat. Dosta je bilo ove tvoje ankete, hoću da do kraja pročitam Nikolaidisov roman.
***
Još nešto što čitam?! Pa, čitam Formatiranje. To je nova knjiga eseja Vladislave Gordić Petković. Bio sam na pošti pre nekoliko dana, da preuzmem paket u kome je bila knjiga. Sreo sam nekog starog druga– znaš ga, sigurno, M., igrao je super beka, ali je toliko trčao da je stalno završavao na krilu. Nije mogao da se zaustavi, pa je posato ofanzivni bek. Taj tip je oduvek bio hiperaktivan. On ne može da stane. Stalno je u pokretu. Pita me kako uspevam da mirno sedim i da satima čitam? Lepo. On ne može. Kaže, ja kad malo sedim, počnem da se tresem. Zato, kaže, uzmem knjigu, evo ovu, Formatiranje. Prvo pročitam jednu rečenicu iz prvog dela: „Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša“. Pa, uzmem jednu rečenicu iz sredine: „Kada je srećan, pobednik prvog ciklusa Velikog brata oseća se kao ćirilično Š okrenuto naopačke sa dva kružića“. I još jednu rečenicu sa kraja knjige. „Serija o Molderu i Skali ne rabi sam mit o vanzemaljacima već i sve druge aspekte slatke paranoje.“ Eto, to mi reče i odjuri, a ja čitam polako, uživam. Rekao bih da bi ova rečenica s početka: „Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša“ – nasmejala i samog Hičkoka. Sjajno. Međutim, Hičkok je neće videti, jer je umro. Eto, šta se naposletku desi nevaljalim dečacima...

Mr Zlatko Bekrijović (64), matematičar, enigmatičar i sudoku veteran

Ovih sam dana, ni sam ne znam po koji put, pročitao jednu od mojih omiljenih knjiga. To je Madam Bovari francuskog pisca Gistava Flobera. Klasika, dakle. Ali s obzirom na to da sam ja knjižar, ovoga puta sam na jednom A4 papiru, tokom čitanja, pokušao da skiciram koje su i kakve knjige i časopise u svojoj kućnoj biblioteci u Tostu i Jonvilu mogli imati doktor Šarl i njegova gospođa. Čitajući knjigu podvlačio sam naslove koje Flober pominje, ali pored imena knjiga i pisaca, beležio sam i časopise i novine koje su u kućnoj biblioteci ili na radnom stolu, recimo, imali Šarl i Ema Bovari. Ukoliko želite priložiću vam taj papir na kome je inventar kućne biblioteke Floberovih junaka, pa ga vi prepišite ako hoćete. U neku ruku to je i odgovor na pitanje ove rubrike koju uređujete. Šta su čitali Ema i doktor Šarl Bovari? (Ne pretendujem da budem tačan i sveobuhvatan, to me nervira!) Knjige: Rečnik medicinskih nauka, Strefokatopodija, strefendopodija i strefeksopodija od doktora Divala, romani Valtera Skota, knjige Balzaka i Žorž Sandove, kao i sledeći naslovi: Pavle i Virginija, Predavanja opata Frejsinua, Duh hrišćanstva. Tu su i časopisi: Lekarska košnica, Kotaričica, Salonska sifilda, Ilustracija... Novine: Ruanska svetiljka. I naročito zanimljivi rukopisi apotekara Omea (drugi rukopis na spisku mogao je, nažalost, čitati samo Šarl!): O jabukovači, njenom spravljanju i o njenom raznolikom dejstvu, sa dodacima nekoliko novih misli o tome predmetu i Opšta statistika Sreza Jonvil, propraćena klimatološkim primedbama... Inače, u Floberovom romanu se pominje i jedan moj kolega-knjižar, gospodin Bular. Sveštenik njemu piše pismo, moleći da za Emu pošalje knjige, „nešto čuveno, za jednu osobu ženskog pola koja je puna duha“. „A knjižar vam, ravnodušno kao da šalje kakvu gvožđarsku robu Crncima, spakova navrat-nanos sve ono što je tada dobro išlo u trgovini pobožnim knjigama. Tu je bilo malih priručnika sa pitanjima i odgovorima, spisa u nadmenoim tonu, kako ono kod gospodina od Mestra, i nekakvih kao romana u rumenom povezu i sa sladunjavim stilom koje su fabrikovali bogoslovi, trubaduri ili kakve spisateljske pokajnice. Tu su bili: Pomišljajte na to; Čovek je iz velikog sveta pred Marijinim nogama, od gospođe od..., odlikovan mnogim odlikovanjima; Volterove zablude, za mlad svet, itd.“

Jakov Janić (64), vlasnik knjižare „Preko reke, pa u šumu“

Rebecca Mead je 20. aprila u New Yorkeru objavila tekst pod naslovom A Roosevelt Reading list. Tekst govori o Harriet Shapiro iz The New York Society biblioteke koja je, tražeći informacije o jednoj staroj bibliotekarki, došla do zanimljivog otkrića. Naime, pokušavajući da uđe u trag Marion King koja je dugo godina radila u njujorškoj biblioteci dok nije umrla 1976. godine, Harriet Shapiro je otkrila čak šest stotina pisama koje je Kingovoj uputila Edith Kermit Roosevelt, žena američkog predsednika Theodora Roosevelta. Otkriće pisama koje je Edith Roosevelt pisala od 1920. godine, kao udovica, bilo je zaista fantastično, pre svega zbog toga što je u ovim pismima nekadašnja prva dama Amerike najčešće navodila naslove knjiga koje joj je bibliotekarka po prijemu pošte slala na čitanje, u Sagamore Hill, kraj Oyster Baya. (*Zbog toga vam kolega M.V. šaljem ovaj članak, u njemu se govori baš o tome šta je čitala gospođa Roosevelt, možda vam to bude interesantno. PS: I uz to, pozdravite mi puno Ž.B-a, prijatelja iz Kikindskih novina, čuvao me je na jednoj utakmici, recite mu samo: Steva, sredina terena!) Knjige koje je udovica američkog predsednika tražila u prvim pismima bili su tomovi Agathe Christie, Lyttona Stracheya i knjiga o botanici u Kini – On the Eaves of the World, autora Reginald Farrer. Dvadeset meseci pak pre smrti 1948. godine, gospođa Roosevelt je napisala: „Ne zaboravite da mi pošaljete Thackerayeva pisma.“ I to je bila njena poslednja literarna molba. Ali pisma gospođe Roosevelt jasno pokazauju da je ona bila vatreni čitač. U proseku je čitala četiri knjige nedeljno, piše Rebecca Mead. Izbegavala je tadašnje savremene pisce, uključujući i The Grapes of Wrath Johna Steinbecka. „Znate da ne mogu da čitam te moderne romane“, napisala je Rooseveltova biliotekarki Marion King. Kad se pregleda spisak knjiga koje je čitala nekadašnja prva dama i pročitaju njena pisma, doći će se do zaključaka da je Mark Twain, po njenom mišljenju, „vulgarian“, a Thomas Mann - „velika varka“. Mrzi Flauberta i njegovu Madame Bovary, ali voli biografije; biografiju Winston Churchilla, na primer, za koju kaže da je laka za čitanje, ali vrlo teška za držanje. Uživa u krimi-misterijama, a pre spavanja čita naslove The Cairo Garter Murders ili The Corpse with the Blue Cravat, jer kako kaže gđa. Roosevelt, „oni smiriju um pred spavanje“. Prilično zbunjuć zaključak, zar ne?! Omiljeni pisac - Jane Austen, čijih je šest romana pročitala nekoliko puta. „Volela je romane koji postavljaju stvari u jasno određen društveni red“, zaključila je Harriet Shapiro. Taj red je gospođa Roosevelt očigledno strogo poštovala. Proučavajući detaljno njena pisma bibliotekarki, Harriet Shapiro je došla do zaključka da u adresama prvih jedanest godinja nikada nije uz prezime napisala ime. Sticajem tragičnih okolnosti, nakon smrti sina Edith Kermit Roosevelt, pisma su postala ličnija. Međutim, Edith Kermit je ipak više volela da bude gospođa Roosevelt, u skladu sa pravilima diskrecije, reda i integriteta. „Čini mi se da je gospođa Roosevelt verovala gospođi King, imala je razloga za to, osim u jednoj stvari. Kingova je sačuvala pisma, a ja sam sigurna da bi Mrs. Roosevelt više volela da ih je bibliotekarka uništila“, zaključila je Harriet Shapiro.

Stevan Ome (43), apotekar i novinski dopisnik

четвртак, 26. март 2009.

E, da! To je interesantno. Šta čitam? Čitam Rečnik novih reči Jovana Ćirilova. To je stara knjiga, objavljena u onoj ediciji Grifon, nisam siguran, ali mislim 1982. Znaš tu ediciju? Zanimljivo mi je kako rastu reči. Kako su reči koje su bile nove sad već postale stare. Na primer, pojam bermuda-pantalone i objašnjenje: pantalone do kolena kakve nose domoroci na ostrvu Bermuda. Ili, na primer, longplej ploča. (engl. Long dugačak, to play svirati) gramofonska ploča brzine 33 obrtaka u minutu. Patentirao je pronalazač Goldmark, 1948. godine. Skraćeno – LP, el-pi. Ili lajt-šou! To je super. (eng. Light svetlost, show prizor, predstava) sistem izmene različito obojenog osvetljenja na pop-koncertima i po diskotekama radi stvaranja atmosfere i psihodeličkog doživljaja bez upotrebe droge. Vidiš, Rečnik novih reči koje su nekada bile nove, sada kao da je, bar u mom slučaju, postao rečnik nostalgije. Konjski rep – vrsta frizure mladih devojaka. Na potiljsku skupljena prava kosa i zavezana uzicom, mašnicoim, gumicom ili ukrasnom šnalom. Podseća na konjski rep. Kad pogledaš, malo je tu reči koje su još uvek u modi. Jedna od njih je koka-kola, (engl. Coca-Cola) bezalkoholno piće koje proizvoidi istoimena američka firma sa filijalama širom sveta, sve do NR Kine. Često se smatra simbolom savremene civilizacije SAD. Imaš još aktulenih reči pod slovom K. Koktel Molotov, recimo, ručna granata zanatske proizvodnje. Dobila naziv po sovjetskom političaru Vjaćeslavu Molotovu (rođ. 1890), jer su takve granate proizvodili sovjetski partizani na okupiranoj teritoriji. A da li se sećaš jugovinila, polivinilske sintetičke materije, proizvoda fabrike Jugovinil kod Splita?! Dobra stara vremena. Hulahop, hulahup, (engl. Hoola-hoop) a) obruč koji se vrti oko struka kao igračka, ušao u modu krtajem 50-ih godina XX veka; b) vrsta ženskog donjeg rublja – čarape i gaćice zajedno. Sad već preterujem, malo sam se raznežio. Nostalgija omekša čoveka. Vreme je da krenem. Dodaj mi, molim te, pončo da se ogrnem, kako je hladan mart, a?! (poncho reč aurakanskog plemena u Čileu) kvadratnog oblika, ogrtač sa otvorom na sredini kroz koji se provlači glava, poreklom iz latinske Amerike. Ušao u modu 60-ih godina XX veka kao modni odevni predmet.)

Miki (engl. Majk) Onfre- Petrović (47), šatl-diplomata (engl. Shuttle čunak, saobraćaj tamo-amo) diplomatski stil državnog sekretara Henrija Kisindžera primenjen na Bliskom istoku. Sastojao se u neprestanom putovanju između Egipta i Izraela radi posredništva među zaraćenim i neprijateljski raspoloženim stranama. Pojam nastao 13. januara 1973. godine na osnovu jedne šale Kisindžerovog pomoćnika Džona Siskoa u avionu, na putu iz Tel Aviva za Asuan. Tada je Sisko rekao prisutnim novinarima: Dobrodošli u avion egipatsko-izraelskog šatla. Anegdota navedena u drugom delu Kisindžerovih memoara „Godine preokreta“

Gledao sam na Festu film o Đuliju Andreotiju. Il Divo na italijanskom. I mogu reći da me je sasvim oduševio film, ali ga neću prepričavati jer mrzim kad neko prepričava radnju, naročito političkog filma – taj žanr najviše volim (na neki način on je vezan za moju profesiju). Il Divo je na poetski način, sa sjajnom fotografijom i režijom, dobrim scenarijem i Tonijem Servilom koji je u ulozi poznatog italijnskog političara Đulija Andreotija zaista bio fantastičan prikazao tu kontrovernu i živopisnu figuru. Sjajni su momenti kad u filmu sedmostruki premijer Italije kaže kako umesto mašte u glavi ima arhivu i ono kad šeta ulicom – način na koji hoda, držeći fasciklu i knjigu pod miškom. Đulio Andreoti o kome je film, rođen je 1919. ali je još uvek aktivan, on je doživotni senator i biće zanimljivo kad vidi Il Divo. Šta će reći?! Doduše, već je rekao da je video delić, tako bar kažu mediji, ali ga nije odgledao do kraja jer je imao zakazan sastanak. E sad, da ne bi ispalo da odgovaram na pitanje šta gledate, reći ću ti šta čitam. (Drugi put me anketiraš, pa te neće iznenaditi način na koji biram knjige, to zavirivanje u naslove koje na nahtkazni kraj kreveta drže junaci u filmu.) Da pređemo na stvar. Šta čita demohrišćanin Đulio Andreoti, ali Andreoti glavni junak filma, naravno? U filmu ga prvi put vidimo sa knjigom u ruci (dvostubačna, liči na roto roman) dok je u poseti Gorbačovu, u krevetu pod džinovskom Marksovom slikom. Ali ja tu ne uspevam da vidim naslov dela, niti ime pisca. Međutim, kako se zaplet zahuktava, shvatamo, otprilike, kakva bi mogla biti ta tajanstvena knjiga. U trenutku velike napetosti, glavni junak Đulio Andreoti sedi u parlamentu. Na skupštinskoj klupi stoji pomenuto delo (stvarno dvostubačni roto-roman u krupnom planu). Naglim potezom ruke on odjednom iscepi stranu. „Ubica samo što se ne otkrije“, kaže kolegi poslaniku koji sedi do njega, gledajući u roman. „To nikada nisam želeo da saznam.“ Tada se ukaže ono za čim tragam. Žuta naslovna strana, sa crvenim obodima, klasičan slučaj petparačke književnosti. Na koricama fotka: ubica sa čarapom na glavi stavio ruku preko usta žene koja je očigledno njegova žrtva. „IL GIALLO MONDADORI“, piše na vrhu stranice, a ispod je ime pisca i naslov knjižice. David Delman: MORTE DI UNA NINFA. Slavna italijanska pulp edicija Arnolda Mondadorija, dakle, razrešena misterija! Krimić iliti giallo. Sad, naravno, na internetu sve možete pronaći i kupiti, čak i polovnu knjigu iz edicije koju u filmu Il Divo čita glavni junak. Već sam je naručio. Nekome će sve ovo zvučati čudno, ali strast je strast. Moram da imam taj roto-roman. To je neka vrsta kolekcionarstva. Bilo bi filozofski kad bih rekao: pravljenje filma od života. Juče sam se našalio. Zamisli dobijem knjigu i fali mi baš stranica koju je iscepio Toni Servilo igrajući Andreotija. Ništa nije nemoguće.

Milenko Engelshofen (30), politikolog

Moje čitanje deli se na "dnevne zapovesti" i "krišom za dušu": pisanje za dnevne novine zahteva ne uvek ugodnu trku sa aktuelnom produkcijom, a ono što se čita za dušu tako jedva stigne na red. Čitam i dosta "budućih knjiga", onoga što se još uvek ne može (ili ne sme!) pomenuti ni preporučiti – disertacija u nastajanju, proze i esejistike u rukopisu. Ponekad su te buduće knjige izvor najveće radosti i uzbuđenja, ali one su i tajne koje ste obećali da ćete čuvati. Zato sada ništa neću reći o budućim knjigama Slobodana Vladušića i Zorana Ćirića...
Burna i zanimljiva domaća produkcija 2008. dospeva mi na čitanje ovih dana:
Predator Vladimira Arsenijevića (Samizdat B92)– uzbudljivo kanibalističko putešestvije kroz mentalitete i kulture, mučne lične istorije i bizarne opsesije; knjiga s kojom Arsenijević dostiže spisateljsku zrelost. Čini se da je njena naglašeno kosmopolitska postavka jeftin adut i recepcijska prečica, ali iza senzacionalističke teme krije se mnogo znalački spakovanog postkolonijalnog splina.
Noge Jarmile Kratofilove Mihajla Spasojevića (Profil) - druga knjiga priča Sremca na privremenom radu u Bruklinu je rejmondkarverovska povest suvišnih i poraženih junaka koji uglavnom monologiziraju u drugom licu. Nije u pitanju emigrantska seta, već pre elegija o suvišnosti preosetljivih i preosetljivosti suvišnih. Setna i jetka proza, premrežena mantrama muzike i sporta, ali nikako u cilju razonode.
Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića (Stubovi kulture) – Kovačevićeva groteska o pokušaju da se život prekrati i spase, da se očaj prevaziđe i spasavanje odglumi, u kojoj se kombinuju hladna beznadežnost komada Harolda Pintera s jedne i tugaljivi apsurd Luiđija Pirandela.
Ponovo sam se, ovih dana, vratila knjizi eseja Stivena Grinblata, američkog teoretičara i rodonačelnika "novog istorizma", Renaissance Self-Fashioning, uzbudljivoj priči o renesansnom senzibilitetu i "proizvodnji" značenja tamo gde ste je najmanje očekivali. Čituckam i dve knjige Daglasa Koplanda o Kanadi (Souvenirs from Canada 1, 2), zbirku priča mlade mađarske autorke Naomi Kiš Trans (Agora) i po ko zna koji put Kraj ljubavne priče Grejama Grina.
Unapred se radujem knjigama o kojima sam čula sve najlepše: Poema preko Sonje Veselinović i Brat Davida Albaharija. Ali to je već tema za rubriku "Šta ću čitati".

Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka i teoretičarka, profesor engleske i američke književnosti

Ja sam Vićentije Karađorđević, poznat i pod nadimkom Robi Prosinečki, delegat na fudbalskim utakmicama, za sada još uvek u nižim rangovima takmičenja. I biće vam ovo zanimljivo: izuzetno volim fudbal i esejistiku. U tim stvarima naprosto uživam. Naravno, trudim se da ih nekako spojim. Zbog toga sam nakon završenih škola fubala magistrirao sa temom „Definicija driblinga u knjigama Boža Koprivice“. To međutim nije jedini moj esej o Koprivici. U književnom časopisu „Ofsajd-litera“ napisao sam članak o fenomenu tišine u srcu fudbalera tokom izvođenja driblinga, ali sam se kritički osvrnuo i na to što u knjizi („Dribling je vaga krvi“, kaže genijalni Koprivica!) nema onog čuvenog driblinga nekadašnjeg nemačkog reprezentativca Rudija Felera. Opisivanje ose oko lopte jednom nogom, svojevsrni preskok i zanošenje tela u stranu u koju nećemo povesti loptu, klasičan lažnjak, dakle, a zatim povlačenje lopte na drugu stranu koje čini da protivnički igrač ostane u raskoraku, u međuvremenu, sećate se toga... Pored redovnog obavljanja dužnosti posla fudbalskog delegata, spremam i doktorat. Tema doktorata tiče se odnosa raspada Jugoslavije i utakmica koje je Jugoslavija odigrala na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Bavim se sudbinskim odnosom nesrećnih poraza naše reprezentacije i početka rata, ali i simbolikom brojeva (tako očiglednom u statistici šutiranja penala sa Argentinom u četvrt finalu). Između ostalog, proučavam te fudbalske utakmice i na nivou njihove obrade u savremnoj književnosti. Na izvestan način utakmice su postale miteme koje savremeni pisci iz regiona vrlo često koriste u svojim pričama. Dovljno je pogledati genijalnu knjigu Dribling: 1001 noć Bože Koprivice i pročitati priču o Ivici Osimu i penalima protiv Argentine, pa da bude jasno kakva se sve budućnost mogla očitovati iz tih penala. Ili opis Piksijevog lica nakon toga poraza. U doktoratu ću pokušati da odgovorim na pitanje da li se Jugoslavija zaista ne bi raspala da smo u Italiji bili šampioni sveta. Međutim, pored Koprivice, ove utakmice koje su postale YU mitologija odlično opisuju, između ostalog, i pisci Muharem Bazdulj i Robert Perišić. Bazduljeva priča o penalima, o meču sa Argentinom, o trobojci – predstavlja zaista materijal vredan proučavanja. U knjizi Čarolija, na primer, nalazi se priča Trobojka i u njoj literarno-ponovljeni snimak magičnog Piksijevog gola Špancima. O toj finti Dragana Stojkovića Piksija zaista treba puno razmišljati. Ostajem zadivljen pred tom pribranošću, pred tom hrabrošću koju je pokazao u osmini finala jednog Svetskog prvenstva. Napraviti takvu fintu, uštopovati loptu pred golmanovim nosem, tako hrabro stati na nju, poslati ga po burek, stručno rečeno, pa mu onda zavariti gol tako kako niko na svetu u tom momentu nije očekivao – to zaista jeste filozofija. Piksi je uspeo ono što je želeo Žil Vern u jednom svom romanu. Tim potezom na meču sa Španijom izbacio je zemaljsku kuglu iz ravnoteže, pomerio je njenu osu, zaljuljao svet naopačke.

Vićentije Karađorđević alijas Robi Prosinečki (37), delegat i esejista

Kofer pakujem sekund pred polazak. Za Australiju sam se spremala onako na brzaka, imala sam samo pola sata da ubacim stvarčice u torbu. U žurbi sam zaboravila da spakujem i neku knjigu. A bez knjige ne idem na putovanja! Putovanje sa knjigom – to su dva putovanja. Ovog puta sam znala šta ću da ponesem. Berlin, knjigu mladog slovenačkog pisca Aleša Štegera. Gledala sam ga u emisiji Nivo 23, na Studiju B, izuzetno sam se zainteresovala. I na svu sreću sam u gradu, u celoj toj frci, u jednoj knjižari pronašla i kupila Berlin. Mislim, to je putopis, u stvari, to su kratke priče. U stvari, to je najpre roman, mada, kad bolje razmislim, ipak su to eseji o Berlinu. Pesma, jednom rečju.

Marta Sara Šoklovački (34), medicinka sestra koja je na putovanju po Engleskoj videla čuvenog botaničara i TV voditelja Dejvida Belamija

Molim? Šta čitam? Hej, pa to si ti! Sad sam te prepoznao. Već smo se sreli. Evo sad ću ti reći. Čitam Hanka Mudija. Američki autor. Skroz je gotivno. Knjiga se zove God Hates Us All. Nije loše. Možda si gledao film. Ekranizovali su taj roman. Pazi, naslov filma je A Crazzy Little Thing Called Love. Strefili su, nema šta. Mudi je inače žestok pisac. Divljak-boem, raspušten. Ženske ga obožavaju. Ali niko sa njim ništa dugoročno ne planira, niti šta ozbiljno uspeva, jer je ovaj naprosto nemoguć. Raspuštencija, brale. Čudi me da to nisi čitao. A čudi me da nisi gledao film!? Ma daj, zajebavam te, brate. Bre, nisi ti baš bistar. Ako ne znaš ko je Hank Mudi, ti ne voliš Dejvida Duhovnija. Mala šala: Hank Mudi je glavni junak serije Kalifornikejšn. Igra ga Dejvid Duhovni. Ne postoji, shvataš. Duhovni postoji. A Mudi ne postoji. Osim u seriji. Baš kao što knjiga God Hates Us All i film A Crazzy Little Thing Called Love takođe ne postoje. Naravno, postoje u seriji. Mada kad bolje razmisliš, možda i postoje. Ja sam mislio da Herkul Poaro ne postoji. A čuo si šta se desilo, zar ne?

Karolj Ridić (34), vlasnik agencije za nekretnine

среда, 04. фебруар 2009.

Čitam Engleski sa izgovorom! U svakoj situaciji, za svakoga i bez muke. Praktični priručnik, 4000 riječi i izaraza. Danas ti bez engleskog ne možeš ništa, a ja nisam znao ni tri rečenice da spojim. Sad je bolje, otkad sam našao ovaj priručnik. Engleski u džepu, nema šta. Malo je izbledeo, jer je objavljen još 1982. godine u Zagrebu, ali je jako praktičan i dobro sklopljen. Izgovor, brojevi, opći izrazi, mjere, podjela vremena, hotel, restoran, banka i mjenjačnica, na plaži, ona i on – sastanak, uh, baš sam do tog poglavlja i ja stigao. Čovek nikad ne zna gde će ga zadesiti ljubav njegovog života. Zato je dobro što u ovom praktičnom priručniku Engleski sa izgovorom postoje i stranice za ovakvu priliku. Mislim: Ona i on – sastanak. Ako te zadesi taj prvi pogled, a s damom se sporazumevaš na engleskom, moraš da znaš da odreaguješ. Radujem se što sam vas upozano. I’m so glad to have met you. Mogu li načas govoriti s vama? May I speak to you for a moment? Posle kad se upoznaš, pitaš hoćete li poći sa mnom u kazalište. Would you like to go with me to the theatre? E sad, ako sve dalje ide po planu, ti moraš da imaš uvo da je razumeš. I’d like to hear some dance-music. Ili kako piše u priručniku: Željela bih slušati plesnu glazbu. Tu moraš da odreaguješ kao muškarac i da staviš sve na kocku. May I ask you to dance? Smijem li vas zamoliti za ples? Ali da budeš muško i kad te odbije. I’m booked up for the next dance. Zauzeta sam za slijedeći ples. Vidiš da je to sve u ovom priručniku jako dobro i praktično izvedeno. Malo me, da izviniš, jebe ova reč booked – nikako da je upamtim, ali bukt, bukt, pa ću zapamtiti. Kompliment je isto jako važan. Tu sam najjači, tu se dva puta preslišavam. Vi ste vrlo zgodni, vitki, elegantni, otmjeni, dražesni, vi ste lijepa žena/privlačna devojka/vrlo dotjerana. Vaš je osmijeh vrlo sladak. Ali, da ne bi ispalo kako ni reč nisam znao, znao sam, eto ono: Ja vas (te) volim, i ono: Thank you for a wonderful evening. Međutim, sad sam ti citirao samo jedno poglavlje, ima još fantastičnih stvari, recimo u poglavlju Na plaži. Želim unajmiti čamac na vesla! I wish to hire a rowing-boat. Želim unajmiti motorni čamac. I wish to hire a motor-boat. I što je najvažnije: U pomoć! Tonem! Help! Help! I’m sinking. Ovde je plitko: It’s shallow here. Tako da najviše eto to sad čitam, čovek bez engleskog danas nije ništa. Nema bizinisa bez engleskog. Postoji mnogo praktičnih fraza koje mi sad prolaze kroz glavu, na primer iz poglavlja Putovanje automobilom, ali moraću da krenem. Vi se niste držali desne strane. You were not keeping to the right! Vaši su me farovi zaslijepili. I was dazzled by your headlights. Molim vas malo benzina. Please, let me have some petrol. Ali, kažem, moram da žurim, I’m afraid I must be going now, ne zaboravite mi pisati, Don’t forget to write to me, obećajem vam, I promise you, doviđenja, hello, cheerio, zdravo, živio.

Dragan Švarczauberger (34), čas akumulator, čas svećica, čas storage battery, čas sparking plug

Čitam knjige koje je objavio Peščanik: Teofila Pančića i Ivana Čolovića, čitam transkripte emisija Peščanik, ali i preslušavam dva dvd-ija na kome su stari Peščanici. U decembru 2008. gost Peščanika bio je Laslo Vegel, književnik. Izuzetno cenim Lasla Vegela. Ako Peščaniku treba pomoć, ja ću skinuti transkript, jer u jednom malom rokovniku zapisujem misli koje iznosi Laslo Vegel u ovoj emisiji. Već sam počeo. Laslo Vegel kaže u decembarskom Peščaniku da se posle nekoliko meseci provedenih u Beču vratio dosta iznenađen. „Prvo, video sam da je opozicija nemoćna, smešna, i nema šta da kaže novo unutar svoje koncepcije; te svoje nacionalne, nacionalističke koncepcije. Opozicija je umorna. Dobro, mislio sam, to je dobar znak. Ali onda sam video da su i vladajuće partije isto tako umorne – oni više ne veruju u sebe. Praktično, kod njih još više osećate nedostatak novih ideja (...) Ta nemoć ih zbližava. Kao plivači kad plivaju i nijedan više nema snage, pa se onda drže jedan drugoga, da se ne bi utopili. To je jedna metafora ali tačna metafora kad se radi o današnjoj situaciji u Srbiji. To je jedan opšti umor i gubljenje svake iluzije; ja mislim da je i opozicija izgubila svoje iluzije, ali ih je isto tako izgubila i vladajuća partija. To se vidi na jednom malom primeru koji se tiče evropskih integracija. Bilo bi normalno da se posle izbora pojačava taj trend u Srbiji. Međutim, desilo se suprotno. I šta se dešava? Dešava se da vladajuće stranke preuzimaju slogane opozicije. I opozicija ostaje praznih rukava. Opozicija ustvari ne zna ništa da izmisli što ministar insotranih poslova ne bi preuzeo. To je jedna dosta komična situacija(...)“

Sima Nikson (43), mašinski inženjer

Sećaš li se onih Prosvetinih lektira sa sivim koricama? I onim belim ćiriličnim P preko naslovne strane? U gornjem levom uglu imale su broj na plavoj tabli. Znaš, kao broj na kući? Među tim knjigama nalazi se i moja omiljena knjiga. Ernest Hemingvej: U naše vreme – Doživljaji Nika Adamsa i druge priče. Uvek mi stoji na stolu. Od 1963. godine kada je objavljena. Niko ne sme odatle da je mrdne. Neke stvari sam naučio napamet. Kao prvu rečenicu uvoda. „Bilo je čudno, govorio je on, kako su svake noći oko ponoći počinjali da vrište.“ Ta knjiga mi je ulepšala život. Ne znam koliko sam je puta pročitao. Moja žena kaže da sam u jednom trenutku jednostavno počeo da govorim kao Hemingvejevi junaci. U takvim dijalozima! „Zar nije prijatno kad naiđu jesenje oluje?“, reče Nik. „Divno je.“ „To je najlepše doba godine“, dodade Nik. „Zar ne bi bilo grozno da smo sada u gradu?“, upita Bil. „Voleo bih da vidim prvenstvene utakmice“, reče Nik. „Pa. One su i tako uvek u Njujorku ili Filadelfiji“, reče Bil, „a to nam ne vredi“. „Pitam se da li će Kards ikada osvojiti zastavu?“ „Neće dok smo mi živi“, reče Bil. „E, ala bi oni poludeli“, reče Nik. „Sećaš li se kada su pobedili pre one železničke nesreće?“ „O, da!“, odgovori Nik, prisećajući se.

Veljko Esterhazi (84), vinogradar

четвртак, 15. јануар 2009.

Potrefilo se da čitam dve knjige koje počinju boćanjem! Roman Džulijana Barnsa o Gistavu Floberu – Floberov papagaj, i uz to biografiju Jana Kota Prilog biografiji. Uvek čitam nekoliko knjiga istovremeno. Nije to slučajno. U mladosti sam bio pijanista i žongler, jednostavno sam navikao da stvari radim istovremeno, sa dve ruke, sa svih deset prstiju. I sada se dogodilo sasvim slučajno da obe knjige koje čitam – ova sjajna Barnsova igra o Floberovom životu – i ova takođe sjajna Kotova autobiografija – počinju boćanjem. Na početku Barnsovog Floberovog papagaja, ili u Crnkovićevom orginalu Flaubertove papige, šest Severnoafrikanaca igraju boće ispod Floberovog kipa. Sjajna scena: smeđa ruka baca srebrnkastu kuglu, „pošto ju je posljednji put ironično pomilovala vršcima prstiju“, pa nastavak, kako kugla pada, tromo odskače, podiže prašinu, a bacač ostaje na mestu kao privremena statua. „Nije još bio sasvim ispravio koljena a desnu je ruku zanosno ispružio.“ Eto tako počinje Floberov papagaj, knjiga Džulijana Barnsa o Floberu, možda moja omiljena knjiga iz celog Barnsovog opusa. Ali, hajde da sad pređem na ovu drugu knjigu koju čitam, a koja isto počinje balotama, boćanjem. Prilog biografiji je autobiografija Jana Kota, čuvenog poljskog, svetskog šekspirologa, književnika, esejiste, oštroumnog tipa, genija – jednom rečju. Ta knjiga isto počinje boćanjem, to sam već rekao, ali vam je neću prepričavati, nego ću tebi, Mićo, mejlom poslati prvi i drugi pasus, dakle, prepisaću ti sam početak knjige, ne znam to napamet, a ne želim da pokvarim užitak. Dakle, evo samo da zatvorim prodavnicu, odem do kuće i šaljem ti mejl sa prvim rečenicama Kotove knjige Prilog biografiji... („Poslednju partiju bulija u životu igrao sam s Aleksandrom Vatom ili u njegovom prisustvu kada se sklonio na klupu ispod platana u Mesižeru na Grasu od jakog popodnevnog sunca. Bilo je to pre otprilike trideset godina. 1962. ili 1963. godina. Poslednju partiju bulija pre rata, maja ili juna 1939, odigrao sam s kasnijim ubicom Trockog, u izuzetno ružnom predgrađu, a možda je to bilo i odvojeno naselje na kraju jedne od poslednjih metro stanica. Na jugu Francuske, u Italiji gotovo u svakom selu i gradiću muškarci, pogotovo stariji, ali u naponu snage, u rano veče sve do maraka igraju buli. Buli je igra kuglama, u Francuskoj crnim i teškim, u Italiji lakšim i pozlaćenim, jer su se, koliko se sećam, presijavale na suncu. U Francuskoj igraju u košuljama, ali nezakopčanim do poslednjeg dugmeta, u biciklističkim kačketima, čije su tremove zabacivali pozadi. U Italiji su igrali u šarenim triko košuljama, naročito mlađi. Kugla se baca blago savijenih kolena, po krajnje neravnom terenu prema loptici bačenoj desetak koraka unapred, koja se zove cochonnet ili „prase“ To je veoma pasionirajuća igra. Obično, napeto je prati grupa balavaca, a ponekad i staraca. Često se klade, koja će strana pobediti. Kuglanje zahteva sigurno oko i odmeravanje tereta i rastojanja rukama. Budući ubica Trockog u kuglanju je bio znatno bolji od mene. Nepunu godinu kasnije, posle naše igre, razbio je Trockom lobanju sekirčetom za led.“)

Mr Herbert Jovanović – čika Sava (64), trgovac, istoričar književnosti, šahista, nekadašnji žongler i pijanista za svoju dušu

Otkad sam pročitala prvi scenario u životu – scenario za film Dobri Vil Hanting, koji su inače napisali Met Dejmon i Ben Aflek (dobili Oskara!), sve češće čitam filmske scenarije. A pošto mi je omiljeni film Fargo (jednostavno volim, volim, volim braću Koen!), ovih dana čitam njihov scenario, dakle čitam Fargo (i oni su dobili Oskara!). To je zaista više od uživanja. Kao da puziš po filmu. A i dopada mi se forma scenarija. Nekako je sve pod pravim uglom! Isečeno pravilno, kao kad bi život isekao makazama. I dok čitaš replike, možeš da ih izgovaraš. Yah, za čas si Frensis Makdormand (da, i ona je dobila Oskara!). Plus obožavam sneg u Fargu. Zbog toga ga gledam zimi. Nigde nema lepšeg snega. I volim onu scenu svitanja koja se vidi kroz vrata kuće policajke u sedmom mesecu trudnoće koja će rešiti tako komplikovan slučaj. Je l se sećaš te scene? Kad je budi telefon, kad ustaje, i kad joj njen čovek kaže: „I'll fix ya some eggs.“ I onda Mardži izlazi, e volim to jutro i taj sneg – sve to stoji u scenariju... Kad se Mardži vrati iz praskozorja i vikne mužu: „Hon?“ Kad on kaže: „Yah“, pa kad Mardž sa vrata opet dobaci: „Prowler needs a jump!“

Jovana Jović Šakiri (33), enigmatičar

Misterija tarota – roman Snoviđenja o krvi Suzan Parisi! Da bismo saznali istinu treba čuti dva lažova, kaže Venecijanska izreka... Ako ste uživali u knjizi Parfem onda je novi roman izdavačke kuće „Mono i Manjana“ Snoviđenja o krvi Suzan Parisi prava knjiga za vas. Mračna ljubavna priča, gotska misterija, istorijski triler, nagrađeni horor, popularna fikcija - ova knjiga je sve zajedno. Snoviđenje o krvi je opojna odiseja kroz svet tarota, velikih palata, dekadentnih salona i mračnih uličica Venecije XVIII veka – putovanje koje nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

Jelena Mojović, PR manager Mono i Manjana

четвртак, 25. децембар 2008.

Poštovani Vujičiću,
Redovno čitam anketu koju vi pravite i ne mogu reći da sam naročito oduševljen. Ali sam ipak odlučio da vam se javim. Vi pitate ljude šta čitaju, oni vam odgovaraju. Ja sam nedavno posetio sajt www.pescanik.net i tamo sam pronašao jedan tekst slavnog pisca Orhana Pamuka čiji je naslov Moja turska biblioteka (tekst je objavljen u New York Review of Books, decembar 2008). Učinilo mi se da bi to bilo zanimljivo za vašu anketu, jer se iz teksta vidi šta čita i šta je nekada čitao ovaj dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U srcu biblioteke, kaže, nalazi se biblioteka njegovog oca. Zatim nabraja i kratko piše koje je turske pesnike voleo. A onda opisuje - ono što je mene oduševilo – kakve je sve knjige sakupljao i čitao. Malo je reći da su to neobični naslovi, neobavezna lektira! Pamuk, između ostalog, kaže da je čitao toliko zatvorske književnosti da je bio upućen u „dnevnu zatvorsku rutinu“ i da se osećao kao da je i sam robijao. A potom kreće najzanimljiviji deo teksta. Nekada, jednom nedeljno, Orhan Pamuk odlazi u Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centar starog Istambula, i kupuje knjige. Zaista sam se obradovao i začudio kada sam video šta je čitao Orhan Pamuk. Istorija odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku, memoari glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti, svedočenje novinara o nesupelom državnom udaru, monografija o osmanskim spomenicima u Makedoniji, kratak rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istambul u XVII veku, ilustrovana propagandna knjiga kancelarije istambulskog upravitelja iz 1940, sa crno-belim fotografijama istambulskih zgrada i parkova. Zatim su tu i zbrika obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive, politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj, priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu, beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o sitnom uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica... Memoari bivšeg predsednika u šest tomova, knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika, zbirka tekstova marksista na pet stotina strana, povest o velikom požaru na Aksaraju 1911, knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina. Oprostite, Vujičiću, ali toliko je sjajnih i neobičnih naslova, pa ni polovinu nisam nabrojao! Eto vam šta između ostalog čita Orhan Pamuk.
S poštovanjem,
P.N. (ime, adresa i broj cipela poznati redakciji)

недеља, 21. децембар 2008.

1. Uf. I ti me mučiš sa tom tvojom anketom. Uvek ja čitam neku knjigu, ali sećaš se da si me već anketirao ranije. Ja sam ti onaj što teško pamti naslove. Jebiga, i to je neki poremećaj. Stvarno mogu da ti školski prepričam knjigu koju čitam. Ali kad treba naslova da se setim – nađi, brate, bolje nekog drugog! Zato mi je ova tvoja anketa mučenje, izbegavam te i mimoilazim kao nevreme. Ali uporan si ti. Pazi, sad brbljam, provalio si, a sve vreme pokušavam da se setim naslova knjige koju čitam. I ne ide, opet ne ide, već se užasno blamiram. Ali pokušaću da se skoncentrišem. Čekaj malo. Pisac je Mihajlo Spasojević, to znam, a u naslovu je neko ime. Ali koje ime? (Hm + osmeh.) E, ime: Jarmila, da, evo ga, sad dolazi: Noge Jarmile Kratofilove!!! Fine New York pričice. Eto ti, setio sam se, ali mislim da je već dosta anketiranja, bar što se mene tiče, jer mi je stvarno mučenje ovo sa pamćenjem naslova, a kad mi staviš taj fucking diktafon pod bratu, još više se spetljam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova prve knjige Mihajla Spasojevića - „Labudova pesma Faustina Asprilje“

2. Molim Vas, Vas mlade su lagali da se za vreme druga Tita nije lepo živelo. Napravili su monstruma od toga čoveka. Ali to su bila neka lepa vremena kojih se sa nostalgijom sećam. Ali, znate, godine brišu sve i sve se zaboravlja, pa ja kupujem razne knjige iz tih starih dana: razne knjige i monografije o Titu. Sad će neko reći da živim u uspomenama, ali Titov kuvar je jedna od tih knjiga, koje često prelistavam, gledam, a ponekad, znate, ponešto i skuvam. Tu su zagorski štrukli koje je jeo i jedan Nikson, dozvolićete, i razni drugi specijaliteti. Tu su, naravno, recepti, ali i nekoliko anegdota o Titu, jako lepe fotografije i tako sve u jednom.

Gospođa Emilija Paskal Jovanović (87), učiteljica u penziji

петак, 12. децембар 2008.

Šta čitam? Šššš... Pa trenutno čitam knjigu – molim te, približi mi malo diktafon, imam utisak da govorim preglasno – dakle, trenutno čitam knjigu Ota Tolnaija koja se zove Pesnik od svinjske masti. On je radio jedan veliki intervju za Mađarski radio o svom životu i posle je od tog radio-intervjua napravio roman jednog razgovora, stvarno je genije Oto Tolnai, velik pisac! Ja nisam neki posebni fan Nobelove nagrade, poštujem, ali za takve knjige se dobija Nobelova nagrada, za takve velike i guste romane, sa hiljadu priča i pričica. Ono što kod knjiga volim, kada me već pitaš, reći ću ti, nas dvojica smo, Mićo, školski prijatelji, sećaš se da sam ti uvek „šaputao“ dok odgovaraš lekciju, bio sam majstor za to, da govorim tiho a da me svi čuju. Ovako: najviše me za knjigu vežu dobri književni junaci, face jednom rečju, a kod Tolnaija su junaci genijalni, face na kvadrat, uz to ti ljudi stvarno postoje, ti inteligentni tipovi, probisveti, neki od njih čak kriminalci, sa nekoliko paralenih života, umetnici, džezeri, ma, svi sviraju džez u zimskom Rovinju... Vezali su me za sebe i trudim se da knjigu čitam što sporije, jednostavno odlažem kraj, Tolnai priča o Kanjiži, Tisi, o detinjstvu, o tim svojim prijateljima koji, kako kaže, još uvek nisu postali junaci jer pati od njih, jer još uvek nije našao pravi ton za njihove priče – a u ovoj knjizi jeste, maestralno... Približi mi, molim te diktafon, odmakao si se, mislim da će uhvatiti moj glas, a i ne volim da vičem, čemu tolika vika! Mogu da ti kažem da sam hteo da sednem u bubu i da odem do Subotice, do Kanjiže, ili gde god treba, i da kažem Tolnaiju da je genije, ali posle sam odustao, neću da preterujem, to bi ipak bila patetika, a ti znaš da sam ja još kao mali bio polaznik škole moga strica koji je nestao u ratu, sećaš se te Škole mrzitelja anegdota. I pazi, sada ja, naučen da mrzim anegdote, uživam u knjizi u kojoj ima anegdota, ali te anegdote ovde nisu anegdote, one nestaju kad ih pročitaš, Tolnai ih rastače, koristi ih i uništava ih prozom, jer im je, našao ton, jer im je našao formu u tom romanu-intervjuu, to sam ti već rekao. Ti znaš da sam ja pozorišni čovek, profesionalni šaptač, i zato uvek u knjizi podvučem nešto što je o pozorištu. Kod Tolnaija sam podvukao jedan deo, onaj kada se seti predstave Poslednjeg kadra izvedene u novosadskom Mađarskom pozorištu, i Beketovog - Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona. Toga sjajnog Ferencija “čije je orginalno zanimanje”, piše Oto Tolnai, “kako to verovatno i znaš iz moje drame Krivina na lakat, bilo – odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini…”

Simica Li (29), šaptač