четвртак, 25. децембар 2008.

Poštovani Vujičiću,
Redovno čitam anketu koju vi pravite i ne mogu reći da sam naročito oduševljen. Ali sam ipak odlučio da vam se javim. Vi pitate ljude šta čitaju, oni vam odgovaraju. Ja sam nedavno posetio sajt www.pescanik.net i tamo sam pronašao jedan tekst slavnog pisca Orhana Pamuka čiji je naslov Moja turska biblioteka (tekst je objavljen u New York Review of Books, decembar 2008). Učinilo mi se da bi to bilo zanimljivo za vašu anketu, jer se iz teksta vidi šta čita i šta je nekada čitao ovaj dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U srcu biblioteke, kaže, nalazi se biblioteka njegovog oca. Zatim nabraja i kratko piše koje je turske pesnike voleo. A onda opisuje - ono što je mene oduševilo – kakve je sve knjige sakupljao i čitao. Malo je reći da su to neobični naslovi, neobavezna lektira! Pamuk, između ostalog, kaže da je čitao toliko zatvorske književnosti da je bio upućen u „dnevnu zatvorsku rutinu“ i da se osećao kao da je i sam robijao. A potom kreće najzanimljiviji deo teksta. Nekada, jednom nedeljno, Orhan Pamuk odlazi u Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centar starog Istambula, i kupuje knjige. Zaista sam se obradovao i začudio kada sam video šta je čitao Orhan Pamuk. Istorija odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku, memoari glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti, svedočenje novinara o nesupelom državnom udaru, monografija o osmanskim spomenicima u Makedoniji, kratak rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istambul u XVII veku, ilustrovana propagandna knjiga kancelarije istambulskog upravitelja iz 1940, sa crno-belim fotografijama istambulskih zgrada i parkova. Zatim su tu i zbrika obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive, politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj, priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu, beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o sitnom uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica... Memoari bivšeg predsednika u šest tomova, knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika, zbirka tekstova marksista na pet stotina strana, povest o velikom požaru na Aksaraju 1911, knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina. Oprostite, Vujičiću, ali toliko je sjajnih i neobičnih naslova, pa ni polovinu nisam nabrojao! Eto vam šta između ostalog čita Orhan Pamuk.
S poštovanjem,
P.N. (ime, adresa i broj cipela poznati redakciji)

недеља, 21. децембар 2008.

1. Uf. I ti me mučiš sa tom tvojom anketom. Uvek ja čitam neku knjigu, ali sećaš se da si me već anketirao ranije. Ja sam ti onaj što teško pamti naslove. Jebiga, i to je neki poremećaj. Stvarno mogu da ti školski prepričam knjigu koju čitam. Ali kad treba naslova da se setim – nađi, brate, bolje nekog drugog! Zato mi je ova tvoja anketa mučenje, izbegavam te i mimoilazim kao nevreme. Ali uporan si ti. Pazi, sad brbljam, provalio si, a sve vreme pokušavam da se setim naslova knjige koju čitam. I ne ide, opet ne ide, već se užasno blamiram. Ali pokušaću da se skoncentrišem. Čekaj malo. Pisac je Mihajlo Spasojević, to znam, a u naslovu je neko ime. Ali koje ime? (Hm + osmeh.) E, ime: Jarmila, da, evo ga, sad dolazi: Noge Jarmile Kratofilove!!! Fine New York pričice. Eto ti, setio sam se, ali mislim da je već dosta anketiranja, bar što se mene tiče, jer mi je stvarno mučenje ovo sa pamćenjem naslova, a kad mi staviš taj fucking diktafon pod bratu, još više se spetljam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova prve knjige Mihajla Spasojevića - „Labudova pesma Faustina Asprilje“

2. Molim Vas, Vas mlade su lagali da se za vreme druga Tita nije lepo živelo. Napravili su monstruma od toga čoveka. Ali to su bila neka lepa vremena kojih se sa nostalgijom sećam. Ali, znate, godine brišu sve i sve se zaboravlja, pa ja kupujem razne knjige iz tih starih dana: razne knjige i monografije o Titu. Sad će neko reći da živim u uspomenama, ali Titov kuvar je jedna od tih knjiga, koje često prelistavam, gledam, a ponekad, znate, ponešto i skuvam. Tu su zagorski štrukli koje je jeo i jedan Nikson, dozvolićete, i razni drugi specijaliteti. Tu su, naravno, recepti, ali i nekoliko anegdota o Titu, jako lepe fotografije i tako sve u jednom.

Gospođa Emilija Paskal Jovanović (87), učiteljica u penziji

петак, 12. децембар 2008.

Šta čitam? Šššš... Pa trenutno čitam knjigu – molim te, približi mi malo diktafon, imam utisak da govorim preglasno – dakle, trenutno čitam knjigu Ota Tolnaija koja se zove Pesnik od svinjske masti. On je radio jedan veliki intervju za Mađarski radio o svom životu i posle je od tog radio-intervjua napravio roman jednog razgovora, stvarno je genije Oto Tolnai, velik pisac! Ja nisam neki posebni fan Nobelove nagrade, poštujem, ali za takve knjige se dobija Nobelova nagrada, za takve velike i guste romane, sa hiljadu priča i pričica. Ono što kod knjiga volim, kada me već pitaš, reći ću ti, nas dvojica smo, Mićo, školski prijatelji, sećaš se da sam ti uvek „šaputao“ dok odgovaraš lekciju, bio sam majstor za to, da govorim tiho a da me svi čuju. Ovako: najviše me za knjigu vežu dobri književni junaci, face jednom rečju, a kod Tolnaija su junaci genijalni, face na kvadrat, uz to ti ljudi stvarno postoje, ti inteligentni tipovi, probisveti, neki od njih čak kriminalci, sa nekoliko paralenih života, umetnici, džezeri, ma, svi sviraju džez u zimskom Rovinju... Vezali su me za sebe i trudim se da knjigu čitam što sporije, jednostavno odlažem kraj, Tolnai priča o Kanjiži, Tisi, o detinjstvu, o tim svojim prijateljima koji, kako kaže, još uvek nisu postali junaci jer pati od njih, jer još uvek nije našao pravi ton za njihove priče – a u ovoj knjizi jeste, maestralno... Približi mi, molim te diktafon, odmakao si se, mislim da će uhvatiti moj glas, a i ne volim da vičem, čemu tolika vika! Mogu da ti kažem da sam hteo da sednem u bubu i da odem do Subotice, do Kanjiže, ili gde god treba, i da kažem Tolnaiju da je genije, ali posle sam odustao, neću da preterujem, to bi ipak bila patetika, a ti znaš da sam ja još kao mali bio polaznik škole moga strica koji je nestao u ratu, sećaš se te Škole mrzitelja anegdota. I pazi, sada ja, naučen da mrzim anegdote, uživam u knjizi u kojoj ima anegdota, ali te anegdote ovde nisu anegdote, one nestaju kad ih pročitaš, Tolnai ih rastače, koristi ih i uništava ih prozom, jer im je, našao ton, jer im je našao formu u tom romanu-intervjuu, to sam ti već rekao. Ti znaš da sam ja pozorišni čovek, profesionalni šaptač, i zato uvek u knjizi podvučem nešto što je o pozorištu. Kod Tolnaija sam podvukao jedan deo, onaj kada se seti predstave Poslednjeg kadra izvedene u novosadskom Mađarskom pozorištu, i Beketovog - Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona. Toga sjajnog Ferencija “čije je orginalno zanimanje”, piše Oto Tolnai, “kako to verovatno i znaš iz moje drame Krivina na lakat, bilo – odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini…”

Simica Li (29), šaptač

петак, 05. децембар 2008.

Već nekoliko meseci – evo sama priznajem - nisam pročitala nijednu knjigu. Ranije sam bila strastveni čitač: Albahari, Radoslav Petković i tako dalje, ali već skoro godinu imam jednu drugačiju potrebu. Čitam stare novine. Bez nekog posebnog odabira, ono što mi dođe pod ruku. Nešto od toga sam pronašla na tavanu stare porodične kuće, nešto su mi doneli prijatelji. Već je odlazak na tavan bio doživljaj sam po sebi; nostalgija, melanholija. Pronašla sam stare Radio-TV revije i nekoliko Politikinih zabavnika. Bila sam srećna kada sam se setila onih dočeka Novih godina iz detinjstva, znam, sad sam romantična, ali decembar je, molim za razumevanje! Znaš ono: okićena jelka i pored Radio-TV revija sa novogodišnjim TV programom, sva tri kanala! Na prvi pogled me je otkriće požutele hartije sasvim obradovalo i preplavilo nekim dobrim, pozitvnim filingom. Recikliranje uspomena umesto recikliranja hartije, valjda... Ali kada sam sišla sa tavana i rekla sebi: Sad ćeš da uživaš i da se sećaš, dakle, kad sam počela da prevrćem stare Radio-TV revije, moram da ti priznam da sam se jezivo osećala. Čoveče! Pa sve to mi sada miriše na rat, na devedesete. Kako to onda nisam primetila, kako nisam o tome razmišljala, da li sam bila suviše klinka da bi to videla?! I tako se to sve pretvorilo u košmar, mislim: sve je to moj doživljaj, ali je radnja kao u Apokalipsi u Solentinameu, sećaš li se te Kortasarove priče? Kad odnese film na razvijanje, misleći da su na njemu lepe uspomene, a ono zapravo pokolj, košmar i ništa više kad podigne slike. Zato sam odustala i uzela Politikine zabavnike iz osamdesetih, ima zaista finih tekstova i stripova – da, stripova u kojima beskonačno uživam. Ali, naročito mi se sviđa tekst iz jednog Zabavnika, tekst koji sam – i sama priznajem - već naučila napamet, „o ženi sa naših prostora koja je videla potonuće Titanika“. Bila je na čuvenoj Karpatiji koja je prva pokupila SOS sa Titanika. Teško stojim sa pamćenjem imena, ali ako se dobro sećam ime te žene je Anica Maričić Pavić. Pisac članka je poznati novinar Ivan Lončar. Ona njemu diktira svoje uspomene, a to je više od romana, kad Titanik tone u prvom licu. Gledala sam sve to hiljadu puta na filmu, ali sam tek sad sve doživela. Reći ću ti, ali nemoj nikom da kažeš da taj deo znam napamet: „Iz mora je kao priviđenje sablasno štrčao ogromni pramačni deo Titanika. Kabine su još bile osvetljene i ta svetlost je obasjavala more. A ono je bilo uzburkano od džinovskog vrtloga koji je stvarao Titanik. Svuda okolo krici, pozivi u pomoć, plač, užas. Mnogo muškaraca, žena i dece održavalo se na površini grčevito se hvatajući za prozore, vrata, daske, delove nameštaji koji su plutali. Titanik je još stajao gotovo uspravno, a zatim brzo kliznuo u tamnu dubinu. Iz dubine se čula grmljavina, tutanj, tresak.”

Mia Dea Polič (34), specijalista urgentne medicine