петак, 31. октобар 2008.

Ako hoćeš da ti kažem šta čitam (za anketu ili šta?!) moraš me pustiti da sednem, mrtav sam umoran. Vidi, ponekad je u agenciji tako težak dan, a kad se još zalomi pa padne u petak, stvar je s tim još gora. Zvoni telefon oko dva, hitna intervencija: kod Vujača se suši filodendron. Nije da se reklamiram, ali smo stvarno uvežbani za hitne intervencije. Odmah pokupimo prvu pomoć i juriš, treba zaliti svaki cvet. A i Žika Vujač mi je stari drug. Ne mogu njega da odbijem. Pazi, Vujač je strašno zanimljiva faca. Ima nekih šezdesetak godina, a statirao je u pedeset filmova. Ima u garsonjeri puno cveća, brdo knjiga i opsesivno beleži svaki svoj film, on kaže: svaku svoju filmsku smrt. Recimo, streljali su ga dvanaest puta, ranjavali devet puta, pretukli – ne znam ni ja koliko puta, boli sabljom, sekli nazubljenim kuhinjskim nožem, čak su ga i katapultirali zbog čega slabije čuje. E, kod njega sam, dok smo ukazivali pomoć filodendronu, video nekoliko novih knjiga, među njima i dva lepa, bogata toma knjige Čudovišta koja smo voleli Ranka Munitića. Naravno, Vujač mi je pozajmio knjige i stvarno uživam, to je vodič za čudovišta. Izašle su prve dve knjige u „Kreativnom centru“, biće još četiri. Sabrana su čudovišta iz mitova, bajki, horora, science fictiona, heroic fantasy... Munitić ih opisuje ali i prati kako su iz sveta književnosti prešla na film, iz medija u medij, plus biografije, ilustracije i divno. Eto to čitam, uživam, Munitić je temeljan, piše polako, sve zna, dugo ja njega već čitam. I što je zanimljivo, nisam baš sasvim slučajno odabrao ovu knjigu. Posle sam se toga setio. Znaš li ti da je neki francuski botaničar filodendron nazvao čudovišnom biljkom? Ništa, brate, nije slučajno. Monstera deliciosa. Takvo mu je ime dao. Sad te to već ne zanima, ali ja najviše na svetu volim cveće. Međutim, filodendrona sam se plašio kad sam bio mali. Filodendron se zvao Vili. Eto i toga sam se sada setio. Ima tu neke magije i neke tajne veze, a?! E, umoran sam, buncam, petak je, a baš naporan dan...

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Čitam autobiografiju Stefana Zweiga Jučerašnji svijet. Fascinira me njegova priča o raspadu svijeta sigurnosti koji je za njega i njegovu generaciju oličavala Austro-Ugarska monarhija. Neki publicisti Tita su prozvali “posljednjim Habsburgom“, a ta mi fraza u kontekstu čitanja ove knjige zvoni nekim novim smislom. Svi mi rođeni (hiljadu devetsto) sedamdeset i neke nepovratno smo obilježeni raspadom našeg svijeta sigurnosti. Nisu to, međutim, jedine podudarnosti između dvije generacije na (približno) istom prostoru, generacija koje razdvaja stotinjak godina. Paralelno čitam i Nauku o životu koju su zajedno napisali nobelovac Peter Medawar i njegova supruga Jean. (Radi se o izdanju legendarne NOLIT-ove edicije Sazvežđa u prevodu Branka Vučićevića.) Moj omiljeni naučnik Richard Dawkins jako cijeni Medawara i otkrio mi ga je na način na koji mi je nekoć Borges otkrio Chestertona. U posljednje vrijeme jako mi prija čitanje naučnih knjiga pisanih na način da ih može razumjeti publika šira od pola tuceta eksperata, pisanih onako kako je, recimo, upravo Dawkins napisao The Selfish Gene. Zbog Dawkinsa i zbog imena koautorice, dok čitam Nauku o životu u mislima mi se kao lajtmotiv vrti melodija briljantne Travisove pjesme-dosjetke Selfish Jean.

Muharem Bazdulj, književnik

Ja se ne bih mogao pohvaliti da mnogo čitam, ali zato mnogo gledam televiziju i razne mi stvari tada padaju na pamet. Recimo, dalaj-lamin osmeh, način na koji se on smeje, to mi je uvek bilo nekako intrigantno, pokušavao sam da razumem, čak sam ga imitirao. Ima nešto u tom osmehu. I možda ćeš reći da sam čudak, ali baš me briga, sad vidim da nisam jedini o tome razmišljao, pa govorim ovako javno. Pre nekoliko dana se spustila kiša, hladan pljusak i utrčao sam u prvu knjižaru. Ne idem baš često, ali sad sam morao da ubijem vreme i prelistavao sam knjige. Kad u jednoj, Radost, pesme, pisac: Milan Đorđević, vidim naslov: Smeh Dalaj Lame. I kupim ja tu knjigu, jako mi se dopala pesma. Evo prvih par stihova, znam napamet, pa ti prepiši: Priča sa Englezom i onda se smeje./Ovaj mu kaže: „U sledećoj inkarnaciji/biću slon i radoznalo ću da putujem./A vrhovni lama kroz smeh mu odgovara:/“Na televiziji, znate, gledam razne emisije“./ I smeje se a dobro zna: svet je dim i para...

Čarli Zek (42), vozač i pasionirani ljubitelj Formule 1 (na televiziji gleda razne emisije...)

уторак, 14. октобар 2008.

Uvek čitam nekoliko knjiga u isto vreme - malo poezije, malo proze, malo onog ostalog. Upravo završavam divnu pesničku knjigu Lice mesta Nenada Jovanovića, jednog iz brojne grupe naših pisaca koji žive u Kanadi. Čitam novi roman kanadske spisateljice Dajan Šemperlen u kojem se ona poigrava sa elementima ljubavnih petparačkih romana i oživljava istrošene, banalne ljubavne fraze. Najviše vremena posvećujem knjizi Markusa Buna, Put preterivanja, svojevrsnoj istoriji pisaca koji su koristili razna opojna sredstva, od alkohola do psihodeličnih sredstava. Bogami, svašta su pisci uzimali, nije ni čudo što su im neke knjige onako nastrane. U svakom slučaju, poučna je ta istorija i vredelo bi je prevesti na naš jezik. Ima u njoj za svakog po nešto.

David Albahari, književnik

Uvek mi je pri ruci pristojna gomilica knjiga označena „za čitanje“: sa nje uzimam ono za šta sam u tom času najviše raspoložen. Postoje pisci čiji ću novi roman pazariti naslepo (John Le Carre, John Farris), a proverene majstore kombinujem sa eksperimentima neizvesnog ishoda. U eri bombardovanja informacijama, ignorišem siže na koricama da bih izbegao spojlere, ali rado degustiram nasumični uzorak teksta da vidim kako autor barata rečenicom. Ako ne prođe test, teško da će dobiti novu šansu. Pročitaću bar jednog Stephena Kinga godišnje. Oduševim se svaki put kada otkrijem da se omiljeni strip-scenarista odvažio da zaplovi u „staromodne“ prozne vode. Iako se i dalje povodim za konkretnim žanrovima, svim žanrovima, ovih dana mi je mnogo važnije da knjiga slavi njeno veličanstvo priču nego o čemu ta priča govori. Trenutno čitam The Quiet War britanskog SF-pisca Paula McAuleya koja još nije izašla iz štampe: da bi zainteresovao potencijalnu publiku, autor dvaput nedeljno kači uvodna poglavlja knjige na sajt do njenog zvaničnog objavljivanja; sve popularniji marketinški štos koji, umesto da pokvari, pospešuje prodaju. Kod mene je prošlo.

Oto Oltvanji, pripovedač, prevodilac, pulpmeister

четвртак, 02. октобар 2008.

1. S obzirom na to da supruga i ja uskoro očekujemo prinovu, nije mi baš bilo potrebno da ovih dana čitam Peto dete Doris Lesing, ali pošto je knjigu prevela moja prijateljica i rođaka Tanja Brkljač i kako je cenjena britanska spisateljica laueratkinja Nobelove nagrade za književnost, čitanje te knjige me je čekalo i prizivalo. I nisam se pokajao. Odlična priča. Zamislite porodicu u kojoj sve ide kao podmazano, bračni drugovi uživaju u obostranoj ljubavi, rađaju se deca jedno za drugim, a onda, sasvim neočekivano, na svet dođe dete-monstrum, užasno biće koje na smrt plaši svoje roditelje, braću i sestre, pedijatra... Još u stomaku je mučilo svoju majku, tuklo je nogama i rukama, tako jako da joj je trbuh bio sav u modricama. Nevrovatno upečatljivo napisana knjiga; opisi su toliko verodostojni da mi je na momente zaista bilo loše... Hrabra knjiga. Ne bih bio u koži Doris Lesing dok je pisala o Benu, dečaku čudovištu, nema te Nobelove nagrade koja može da nadoknadi spisateljičine proživljene muke. A možda se ona samo dobro zabavljala ismevajući britansku uštogljenost srednje klase time što ju je ukrstila sa grotesknom figurom dečaka atavističkog karaktera? Kao da je Doris htela da opomene građansku klasu, da im kaže da njihov uljuljkani život nije udaljen od najtamnijih vremena prvobitnih ljudi toliko koliko oni misle. Dovoljno je da se rodi jedan strašni Ben i da se točak civilizacije zaustavi. A još ako Ben postane vođa klana sličnih njemu, eto nama kraha svih vrednosti koje poznajemo. Ben u svetu je nastavak Petog deteta. Svaka čast, ali neću ga čitati.

Srđan Tešin, neakademski filozof, dipl. komunikolog i knjigovođa-mehanograf

2. U knjigu Papagajeva teorema Denija Geđa zaljubio sam se na prvi pogled, kada sam na koricama, otpozadi, video da je ovaj roman svetski bestseler o matematici, papagajima, knjigama, mafiji – istovremeno i istorija i geografija. Papagajeva teorema je romansirana istorije matematike i krimi priča. Kakav spoj! Kao u seriji Brojevi, spoj zločina i matematičkih računa. O tome sam razmišljao od detinjstva. Kao dete video jednu strašnu scenu na pločniku, nikada je neću zaboraviti. Od tada se često pitam: kada nekog ubiju, pa istražitelji kredom oko leša povuku i zatvore liniju, nije li to obim života, nisu li to ivice sudbine?

Mr Zlatko Bekrijović (64), enigmatičar i sudoku veteran