Potrefilo se da čitam dve knjige koje počinju boćanjem! Roman Džulijana Barnsa o Gistavu Floberu – Floberov papagaj, i uz to biografiju Jana Kota Prilog biografiji. Uvek čitam nekoliko knjiga istovremeno. Nije to slučajno. U mladosti sam bio pijanista i žongler, jednostavno sam navikao da stvari radim istovremeno, sa dve ruke, sa svih deset prstiju. I sada se dogodilo sasvim slučajno da obe knjige koje čitam – ova sjajna Barnsova igra o Floberovom životu – i ova takođe sjajna Kotova autobiografija – počinju boćanjem. Na početku Barnsovog Floberovog papagaja, ili u Crnkovićevom orginalu Flaubertove papige, šest Severnoafrikanaca igraju boće ispod Floberovog kipa. Sjajna scena: smeđa ruka baca srebrnkastu kuglu, „pošto ju je posljednji put ironično pomilovala vršcima prstiju“, pa nastavak, kako kugla pada, tromo odskače, podiže prašinu, a bacač ostaje na mestu kao privremena statua. „Nije još bio sasvim ispravio koljena a desnu je ruku zanosno ispružio.“ Eto tako počinje Floberov papagaj, knjiga Džulijana Barnsa o Floberu, možda moja omiljena knjiga iz celog Barnsovog opusa. Ali, hajde da sad pređem na ovu drugu knjigu koju čitam, a koja isto počinje balotama, boćanjem. Prilog biografiji je autobiografija Jana Kota, čuvenog poljskog, svetskog šekspirologa, književnika, esejiste, oštroumnog tipa, genija – jednom rečju. Ta knjiga isto počinje boćanjem, to sam već rekao, ali vam je neću prepričavati, nego ću tebi, Mićo, mejlom poslati prvi i drugi pasus, dakle, prepisaću ti sam početak knjige, ne znam to napamet, a ne želim da pokvarim užitak. Dakle, evo samo da zatvorim prodavnicu, odem do kuće i šaljem ti mejl sa prvim rečenicama Kotove knjige Prilog biografiji... („Poslednju partiju bulija u životu igrao sam s Aleksandrom Vatom ili u njegovom prisustvu kada se sklonio na klupu ispod platana u Mesižeru na Grasu od jakog popodnevnog sunca. Bilo je to pre otprilike trideset godina. 1962. ili 1963. godina. Poslednju partiju bulija pre rata, maja ili juna 1939, odigrao sam s kasnijim ubicom Trockog, u izuzetno ružnom predgrađu, a možda je to bilo i odvojeno naselje na kraju jedne od poslednjih metro stanica. Na jugu Francuske, u Italiji gotovo u svakom selu i gradiću muškarci, pogotovo stariji, ali u naponu snage, u rano veče sve do maraka igraju buli. Buli je igra kuglama, u Francuskoj crnim i teškim, u Italiji lakšim i pozlaćenim, jer su se, koliko se sećam, presijavale na suncu. U Francuskoj igraju u košuljama, ali nezakopčanim do poslednjeg dugmeta, u biciklističkim kačketima, čije su tremove zabacivali pozadi. U Italiji su igrali u šarenim triko košuljama, naročito mlađi. Kugla se baca blago savijenih kolena, po krajnje neravnom terenu prema loptici bačenoj desetak koraka unapred, koja se zove cochonnet ili „prase“ To je veoma pasionirajuća igra. Obično, napeto je prati grupa balavaca, a ponekad i staraca. Često se klade, koja će strana pobediti. Kuglanje zahteva sigurno oko i odmeravanje tereta i rastojanja rukama. Budući ubica Trockog u kuglanju je bio znatno bolji od mene. Nepunu godinu kasnije, posle naše igre, razbio je Trockom lobanju sekirčetom za led.“)

Mr Herbert Jovanović – čika Sava (64), trgovac, istoričar književnosti, šahista, nekadašnji žongler i pijanista za svoju dušu

Otkad sam pročitala prvi scenario u životu – scenario za film Dobri Vil Hanting, koji su inače napisali Met Dejmon i Ben Aflek (dobili Oskara!), sve češće čitam filmske scenarije. A pošto mi je omiljeni film Fargo (jednostavno volim, volim, volim braću Koen!), ovih dana čitam njihov scenario, dakle čitam Fargo (i oni su dobili Oskara!). To je zaista više od uživanja. Kao da puziš po filmu. A i dopada mi se forma scenarija. Nekako je sve pod pravim uglom! Isečeno pravilno, kao kad bi život isekao makazama. I dok čitaš replike, možeš da ih izgovaraš. Yah, za čas si Frensis Makdormand (da, i ona je dobila Oskara!). Plus obožavam sneg u Fargu. Zbog toga ga gledam zimi. Nigde nema lepšeg snega. I volim onu scenu svitanja koja se vidi kroz vrata kuće policajke u sedmom mesecu trudnoće koja će rešiti tako komplikovan slučaj. Je l se sećaš te scene? Kad je budi telefon, kad ustaje, i kad joj njen čovek kaže: „I'll fix ya some eggs.“ I onda Mardži izlazi, e volim to jutro i taj sneg – sve to stoji u scenariju... Kad se Mardži vrati iz praskozorja i vikne mužu: „Hon?“ Kad on kaže: „Yah“, pa kad Mardž sa vrata opet dobaci: „Prowler needs a jump!“

Jovana Jović Šakiri (33), enigmatičar

Misterija tarota – roman Snoviđenja o krvi Suzan Parisi! Da bismo saznali istinu treba čuti dva lažova, kaže Venecijanska izreka... Ako ste uživali u knjizi Parfem onda je novi roman izdavačke kuće „Mono i Manjana“ Snoviđenja o krvi Suzan Parisi prava knjiga za vas. Mračna ljubavna priča, gotska misterija, istorijski triler, nagrađeni horor, popularna fikcija - ova knjiga je sve zajedno. Snoviđenje o krvi je opojna odiseja kroz svet tarota, velikih palata, dekadentnih salona i mračnih uličica Venecije XVIII veka – putovanje koje nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

Jelena Mojović, PR manager Mono i Manjana