Ja volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi:
1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju.
2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja.
Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta „uputstva“. Zato kada kažem: „Ja volim knjige u kojima se dobro jede“, ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi Opasno leto. Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis Lajf. Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede – pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače dobri hleb. Opasna je scena kad ručaju kod „Pepikasa“, nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku – to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek) bez angažmana