Čitam Engleski sa izgovorom! U svakoj situaciji, za svakoga i bez muke. Praktični priručnik, 4000 riječi i izaraza. Danas ti bez engleskog ne možeš ništa, a ja nisam znao ni tri rečenice da spojim. Sad je bolje, otkad sam našao ovaj priručnik. Engleski u džepu, nema šta. Malo je izbledeo, jer je objavljen još 1982. godine u Zagrebu, ali je jako praktičan i dobro sklopljen. Izgovor, brojevi, opći izrazi, mjere, podjela vremena, hotel, restoran, banka i mjenjačnica, na plaži, ona i on – sastanak, uh, baš sam do tog poglavlja i ja stigao. Čovek nikad ne zna gde će ga zadesiti ljubav njegovog života. Zato je dobro što u ovom praktičnom priručniku Engleski sa izgovorom postoje i stranice za ovakvu priliku. Mislim: Ona i on – sastanak. Ako te zadesi taj prvi pogled, a s damom se sporazumevaš na engleskom, moraš da znaš da odreaguješ. Radujem se što sam vas upozano. I’m so glad to have met you. Mogu li načas govoriti s vama? May I speak to you for a moment? Posle kad se upoznaš, pitaš hoćete li poći sa mnom u kazalište. Would you like to go with me to the theatre? E sad, ako sve dalje ide po planu, ti moraš da imaš uvo da je razumeš. I’d like to hear some dance-music. Ili kako piše u priručniku: Željela bih slušati plesnu glazbu. Tu moraš da odreaguješ kao muškarac i da staviš sve na kocku. May I ask you to dance? Smijem li vas zamoliti za ples? Ali da budeš muško i kad te odbije. I’m booked up for the next dance. Zauzeta sam za slijedeći ples. Vidiš da je to sve u ovom priručniku jako dobro i praktično izvedeno. Malo me, da izviniš, jebe ova reč booked – nikako da je upamtim, ali bukt, bukt, pa ću zapamtiti. Kompliment je isto jako važan. Tu sam najjači, tu se dva puta preslišavam. Vi ste vrlo zgodni, vitki, elegantni, otmjeni, dražesni, vi ste lijepa žena/privlačna devojka/vrlo dotjerana. Vaš je osmijeh vrlo sladak. Ali, da ne bi ispalo kako ni reč nisam znao, znao sam, eto ono: Ja vas (te) volim, i ono: Thank you for a wonderful evening. Međutim, sad sam ti citirao samo jedno poglavlje, ima još fantastičnih stvari, recimo u poglavlju Na plaži. Želim unajmiti čamac na vesla! I wish to hire a rowing-boat. Želim unajmiti motorni čamac. I wish to hire a motor-boat. I što je najvažnije: U pomoć! Tonem! Help! Help! I’m sinking. Ovde je plitko: It’s shallow here. Tako da najviše eto to sad čitam, čovek bez engleskog danas nije ništa. Nema bizinisa bez engleskog. Postoji mnogo praktičnih fraza koje mi sad prolaze kroz glavu, na primer iz poglavlja Putovanje automobilom, ali moraću da krenem. Vi se niste držali desne strane. You were not keeping to the right! Vaši su me farovi zaslijepili. I was dazzled by your headlights. Molim vas malo benzina. Please, let me have some petrol. Ali, kažem, moram da žurim, I’m afraid I must be going now, ne zaboravite mi pisati, Don’t forget to write to me, obećajem vam, I promise you, doviđenja, hello, cheerio, zdravo, živio.

Dragan Švarczauberger (34), čas akumulator, čas svećica, čas storage battery, čas sparking plug

Čitam knjige koje je objavio Peščanik: Teofila Pančića i Ivana Čolovića, čitam transkripte emisija Peščanik, ali i preslušavam dva dvd-ija na kome su stari Peščanici. U decembru 2008. gost Peščanika bio je Laslo Vegel, književnik. Izuzetno cenim Lasla Vegela. Ako Peščaniku treba pomoć, ja ću skinuti transkript, jer u jednom malom rokovniku zapisujem misli koje iznosi Laslo Vegel u ovoj emisiji. Već sam počeo. Laslo Vegel kaže u decembarskom Peščaniku da se posle nekoliko meseci provedenih u Beču vratio dosta iznenađen. „Prvo, video sam da je opozicija nemoćna, smešna, i nema šta da kaže novo unutar svoje koncepcije; te svoje nacionalne, nacionalističke koncepcije. Opozicija je umorna. Dobro, mislio sam, to je dobar znak. Ali onda sam video da su i vladajuće partije isto tako umorne – oni više ne veruju u sebe. Praktično, kod njih još više osećate nedostatak novih ideja (...) Ta nemoć ih zbližava. Kao plivači kad plivaju i nijedan više nema snage, pa se onda drže jedan drugoga, da se ne bi utopili. To je jedna metafora ali tačna metafora kad se radi o današnjoj situaciji u Srbiji. To je jedan opšti umor i gubljenje svake iluzije; ja mislim da je i opozicija izgubila svoje iluzije, ali ih je isto tako izgubila i vladajuća partija. To se vidi na jednom malom primeru koji se tiče evropskih integracija. Bilo bi normalno da se posle izbora pojačava taj trend u Srbiji. Međutim, desilo se suprotno. I šta se dešava? Dešava se da vladajuće stranke preuzimaju slogane opozicije. I opozicija ostaje praznih rukava. Opozicija ustvari ne zna ništa da izmisli što ministar insotranih poslova ne bi preuzeo. To je jedna dosta komična situacija(...)“

Sima Nikson (43), mašinski inženjer

Sećaš li se onih Prosvetinih lektira sa sivim koricama? I onim belim ćiriličnim P preko naslovne strane? U gornjem levom uglu imale su broj na plavoj tabli. Znaš, kao broj na kući? Među tim knjigama nalazi se i moja omiljena knjiga. Ernest Hemingvej: U naše vreme – Doživljaji Nika Adamsa i druge priče. Uvek mi stoji na stolu. Od 1963. godine kada je objavljena. Niko ne sme odatle da je mrdne. Neke stvari sam naučio napamet. Kao prvu rečenicu uvoda. „Bilo je čudno, govorio je on, kako su svake noći oko ponoći počinjali da vrište.“ Ta knjiga mi je ulepšala život. Ne znam koliko sam je puta pročitao. Moja žena kaže da sam u jednom trenutku jednostavno počeo da govorim kao Hemingvejevi junaci. U takvim dijalozima! „Zar nije prijatno kad naiđu jesenje oluje?“, reče Nik. „Divno je.“ „To je najlepše doba godine“, dodade Nik. „Zar ne bi bilo grozno da smo sada u gradu?“, upita Bil. „Voleo bih da vidim prvenstvene utakmice“, reče Nik. „Pa. One su i tako uvek u Njujorku ili Filadelfiji“, reče Bil, „a to nam ne vredi“. „Pitam se da li će Kards ikada osvojiti zastavu?“ „Neće dok smo mi živi“, reče Bil. „E, ala bi oni poludeli“, reče Nik. „Sećaš li se kada su pobedili pre one železničke nesreće?“ „O, da!“, odgovori Nik, prisećajući se.

Veljko Esterhazi (84), vinogradar

Potrefilo se da čitam dve knjige koje počinju boćanjem! Roman Džulijana Barnsa o Gistavu Floberu – Floberov papagaj, i uz to biografiju Jana Kota Prilog biografiji. Uvek čitam nekoliko knjiga istovremeno. Nije to slučajno. U mladosti sam bio pijanista i žongler, jednostavno sam navikao da stvari radim istovremeno, sa dve ruke, sa svih deset prstiju. I sada se dogodilo sasvim slučajno da obe knjige koje čitam – ova sjajna Barnsova igra o Floberovom životu – i ova takođe sjajna Kotova autobiografija – počinju boćanjem. Na početku Barnsovog Floberovog papagaja, ili u Crnkovićevom orginalu Flaubertove papige, šest Severnoafrikanaca igraju boće ispod Floberovog kipa. Sjajna scena: smeđa ruka baca srebrnkastu kuglu, „pošto ju je posljednji put ironično pomilovala vršcima prstiju“, pa nastavak, kako kugla pada, tromo odskače, podiže prašinu, a bacač ostaje na mestu kao privremena statua. „Nije još bio sasvim ispravio koljena a desnu je ruku zanosno ispružio.“ Eto tako počinje Floberov papagaj, knjiga Džulijana Barnsa o Floberu, možda moja omiljena knjiga iz celog Barnsovog opusa. Ali, hajde da sad pređem na ovu drugu knjigu koju čitam, a koja isto počinje balotama, boćanjem. Prilog biografiji je autobiografija Jana Kota, čuvenog poljskog, svetskog šekspirologa, književnika, esejiste, oštroumnog tipa, genija – jednom rečju. Ta knjiga isto počinje boćanjem, to sam već rekao, ali vam je neću prepričavati, nego ću tebi, Mićo, mejlom poslati prvi i drugi pasus, dakle, prepisaću ti sam početak knjige, ne znam to napamet, a ne želim da pokvarim užitak. Dakle, evo samo da zatvorim prodavnicu, odem do kuće i šaljem ti mejl sa prvim rečenicama Kotove knjige Prilog biografiji... („Poslednju partiju bulija u životu igrao sam s Aleksandrom Vatom ili u njegovom prisustvu kada se sklonio na klupu ispod platana u Mesižeru na Grasu od jakog popodnevnog sunca. Bilo je to pre otprilike trideset godina. 1962. ili 1963. godina. Poslednju partiju bulija pre rata, maja ili juna 1939, odigrao sam s kasnijim ubicom Trockog, u izuzetno ružnom predgrađu, a možda je to bilo i odvojeno naselje na kraju jedne od poslednjih metro stanica. Na jugu Francuske, u Italiji gotovo u svakom selu i gradiću muškarci, pogotovo stariji, ali u naponu snage, u rano veče sve do maraka igraju buli. Buli je igra kuglama, u Francuskoj crnim i teškim, u Italiji lakšim i pozlaćenim, jer su se, koliko se sećam, presijavale na suncu. U Francuskoj igraju u košuljama, ali nezakopčanim do poslednjeg dugmeta, u biciklističkim kačketima, čije su tremove zabacivali pozadi. U Italiji su igrali u šarenim triko košuljama, naročito mlađi. Kugla se baca blago savijenih kolena, po krajnje neravnom terenu prema loptici bačenoj desetak koraka unapred, koja se zove cochonnet ili „prase“ To je veoma pasionirajuća igra. Obično, napeto je prati grupa balavaca, a ponekad i staraca. Često se klade, koja će strana pobediti. Kuglanje zahteva sigurno oko i odmeravanje tereta i rastojanja rukama. Budući ubica Trockog u kuglanju je bio znatno bolji od mene. Nepunu godinu kasnije, posle naše igre, razbio je Trockom lobanju sekirčetom za led.“)

Mr Herbert Jovanović – čika Sava (64), trgovac, istoričar književnosti, šahista, nekadašnji žongler i pijanista za svoju dušu

Otkad sam pročitala prvi scenario u životu – scenario za film Dobri Vil Hanting, koji su inače napisali Met Dejmon i Ben Aflek (dobili Oskara!), sve češće čitam filmske scenarije. A pošto mi je omiljeni film Fargo (jednostavno volim, volim, volim braću Koen!), ovih dana čitam njihov scenario, dakle čitam Fargo (i oni su dobili Oskara!). To je zaista više od uživanja. Kao da puziš po filmu. A i dopada mi se forma scenarija. Nekako je sve pod pravim uglom! Isečeno pravilno, kao kad bi život isekao makazama. I dok čitaš replike, možeš da ih izgovaraš. Yah, za čas si Frensis Makdormand (da, i ona je dobila Oskara!). Plus obožavam sneg u Fargu. Zbog toga ga gledam zimi. Nigde nema lepšeg snega. I volim onu scenu svitanja koja se vidi kroz vrata kuće policajke u sedmom mesecu trudnoće koja će rešiti tako komplikovan slučaj. Je l se sećaš te scene? Kad je budi telefon, kad ustaje, i kad joj njen čovek kaže: „I'll fix ya some eggs.“ I onda Mardži izlazi, e volim to jutro i taj sneg – sve to stoji u scenariju... Kad se Mardži vrati iz praskozorja i vikne mužu: „Hon?“ Kad on kaže: „Yah“, pa kad Mardž sa vrata opet dobaci: „Prowler needs a jump!“

Jovana Jović Šakiri (33), enigmatičar

Misterija tarota – roman Snoviđenja o krvi Suzan Parisi! Da bismo saznali istinu treba čuti dva lažova, kaže Venecijanska izreka... Ako ste uživali u knjizi Parfem onda je novi roman izdavačke kuće „Mono i Manjana“ Snoviđenja o krvi Suzan Parisi prava knjiga za vas. Mračna ljubavna priča, gotska misterija, istorijski triler, nagrađeni horor, popularna fikcija - ova knjiga je sve zajedno. Snoviđenje o krvi je opojna odiseja kroz svet tarota, velikih palata, dekadentnih salona i mračnih uličica Venecije XVIII veka – putovanje koje nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

Jelena Mojović, PR manager Mono i Manjana

Poštovani Vujičiću,
Redovno čitam anketu koju vi pravite i ne mogu reći da sam naročito oduševljen. Ali sam ipak odlučio da vam se javim. Vi pitate ljude šta čitaju, oni vam odgovaraju. Ja sam nedavno posetio sajt www.pescanik.net i tamo sam pronašao jedan tekst slavnog pisca Orhana Pamuka čiji je naslov Moja turska biblioteka (tekst je objavljen u New York Review of Books, decembar 2008). Učinilo mi se da bi to bilo zanimljivo za vašu anketu, jer se iz teksta vidi šta čita i šta je nekada čitao ovaj dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U srcu biblioteke, kaže, nalazi se biblioteka njegovog oca. Zatim nabraja i kratko piše koje je turske pesnike voleo. A onda opisuje - ono što je mene oduševilo – kakve je sve knjige sakupljao i čitao. Malo je reći da su to neobični naslovi, neobavezna lektira! Pamuk, između ostalog, kaže da je čitao toliko zatvorske književnosti da je bio upućen u „dnevnu zatvorsku rutinu“ i da se osećao kao da je i sam robijao. A potom kreće najzanimljiviji deo teksta. Nekada, jednom nedeljno, Orhan Pamuk odlazi u Sahaflar, bazar antikvarnih knjižara na Bejazitu, centar starog Istambula, i kupuje knjige. Zaista sam se obradovao i začudio kada sam video šta je čitao Orhan Pamuk. Istorija odnosa Švedske i Osmanskog carstva u XVIII veku, memoari glavnog lekara u Bakirkoj bolnici za duševne bolesti, svedočenje novinara o nesupelom državnom udaru, monografija o osmanskim spomenicima u Makedoniji, kratak rezime na turskom iz rukopisa nemačkog putnika koji je posetio Istambul u XVII veku, ilustrovana propagandna knjiga kancelarije istambulskog upravitelja iz 1940, sa crno-belim fotografijama istambulskih zgrada i parkova. Zatim su tu i zbrika obrazaca ljubavnih pisama za sramežljive, politički memoari lekara koji je otvorio prvi sanatorijum u Turskoj, priča o papagaju koga je ambasador u Londonu poslao sultanu Abdulhamidu, beleške komesara koji je u policijskoj školi držao predavanja o sitnom uličnom kriminalu džeparoša, prosjaka, varalica... Memoari bivšeg predsednika u šest tomova, knjiga o trikovima kojima su se služili trgovci da bi podigli cenu lešnika, zbirka tekstova marksista na pet stotina strana, povest o velikom požaru na Aksaraju 1911, knjiga od dvesta strana u kojoj je opisana dve hiljade godina duga istorija gradića u centralnoj Anadoliji; i tvrdnje penzionisanog učitelja da je, ne znajući ni reč engleskog, otkrio ko je ubio Kenedija samo na osnovu podataka iz turskih novina. Oprostite, Vujičiću, ali toliko je sjajnih i neobičnih naslova, pa ni polovinu nisam nabrojao! Eto vam šta između ostalog čita Orhan Pamuk.
S poštovanjem,
P.N. (ime, adresa i broj cipela poznati redakciji)

1. Uf. I ti me mučiš sa tom tvojom anketom. Uvek ja čitam neku knjigu, ali sećaš se da si me već anketirao ranije. Ja sam ti onaj što teško pamti naslove. Jebiga, i to je neki poremećaj. Stvarno mogu da ti školski prepričam knjigu koju čitam. Ali kad treba naslova da se setim – nađi, brate, bolje nekog drugog! Zato mi je ova tvoja anketa mučenje, izbegavam te i mimoilazim kao nevreme. Ali uporan si ti. Pazi, sad brbljam, provalio si, a sve vreme pokušavam da se setim naslova knjige koju čitam. I ne ide, opet ne ide, već se užasno blamiram. Ali pokušaću da se skoncentrišem. Čekaj malo. Pisac je Mihajlo Spasojević, to znam, a u naslovu je neko ime. Ali koje ime? (Hm + osmeh.) E, ime: Jarmila, da, evo ga, sad dolazi: Noge Jarmile Kratofilove!!! Fine New York pričice. Eto ti, setio sam se, ali mislim da je već dosta anketiranja, bar što se mene tiče, jer mi je stvarno mučenje ovo sa pamćenjem naslova, a kad mi staviš taj fucking diktafon pod bratu, još više se spetljam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova prve knjige Mihajla Spasojevića - „Labudova pesma Faustina Asprilje“

2. Molim Vas, Vas mlade su lagali da se za vreme druga Tita nije lepo živelo. Napravili su monstruma od toga čoveka. Ali to su bila neka lepa vremena kojih se sa nostalgijom sećam. Ali, znate, godine brišu sve i sve se zaboravlja, pa ja kupujem razne knjige iz tih starih dana: razne knjige i monografije o Titu. Sad će neko reći da živim u uspomenama, ali Titov kuvar je jedna od tih knjiga, koje često prelistavam, gledam, a ponekad, znate, ponešto i skuvam. Tu su zagorski štrukli koje je jeo i jedan Nikson, dozvolićete, i razni drugi specijaliteti. Tu su, naravno, recepti, ali i nekoliko anegdota o Titu, jako lepe fotografije i tako sve u jednom.

Gospođa Emilija Paskal Jovanović (87), učiteljica u penziji

Šta čitam? Šššš... Pa trenutno čitam knjigu – molim te, približi mi malo diktafon, imam utisak da govorim preglasno – dakle, trenutno čitam knjigu Ota Tolnaija koja se zove Pesnik od svinjske masti. On je radio jedan veliki intervju za Mađarski radio o svom životu i posle je od tog radio-intervjua napravio roman jednog razgovora, stvarno je genije Oto Tolnai, velik pisac! Ja nisam neki posebni fan Nobelove nagrade, poštujem, ali za takve knjige se dobija Nobelova nagrada, za takve velike i guste romane, sa hiljadu priča i pričica. Ono što kod knjiga volim, kada me već pitaš, reći ću ti, nas dvojica smo, Mićo, školski prijatelji, sećaš se da sam ti uvek „šaputao“ dok odgovaraš lekciju, bio sam majstor za to, da govorim tiho a da me svi čuju. Ovako: najviše me za knjigu vežu dobri književni junaci, face jednom rečju, a kod Tolnaija su junaci genijalni, face na kvadrat, uz to ti ljudi stvarno postoje, ti inteligentni tipovi, probisveti, neki od njih čak kriminalci, sa nekoliko paralenih života, umetnici, džezeri, ma, svi sviraju džez u zimskom Rovinju... Vezali su me za sebe i trudim se da knjigu čitam što sporije, jednostavno odlažem kraj, Tolnai priča o Kanjiži, Tisi, o detinjstvu, o tim svojim prijateljima koji, kako kaže, još uvek nisu postali junaci jer pati od njih, jer još uvek nije našao pravi ton za njihove priče – a u ovoj knjizi jeste, maestralno... Približi mi, molim te diktafon, odmakao si se, mislim da će uhvatiti moj glas, a i ne volim da vičem, čemu tolika vika! Mogu da ti kažem da sam hteo da sednem u bubu i da odem do Subotice, do Kanjiže, ili gde god treba, i da kažem Tolnaiju da je genije, ali posle sam odustao, neću da preterujem, to bi ipak bila patetika, a ti znaš da sam ja još kao mali bio polaznik škole moga strica koji je nestao u ratu, sećaš se te Škole mrzitelja anegdota. I pazi, sada ja, naučen da mrzim anegdote, uživam u knjizi u kojoj ima anegdota, ali te anegdote ovde nisu anegdote, one nestaju kad ih pročitaš, Tolnai ih rastače, koristi ih i uništava ih prozom, jer im je, našao ton, jer im je našao formu u tom romanu-intervjuu, to sam ti već rekao. Ti znaš da sam ja pozorišni čovek, profesionalni šaptač, i zato uvek u knjizi podvučem nešto što je o pozorištu. Kod Tolnaija sam podvukao jedan deo, onaj kada se seti predstave Poslednjeg kadra izvedene u novosadskom Mađarskom pozorištu, i Beketovog - Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona. Toga sjajnog Ferencija “čije je orginalno zanimanje”, piše Oto Tolnai, “kako to verovatno i znaš iz moje drame Krivina na lakat, bilo – odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini…”

Simica Li (29), šaptač

Već nekoliko meseci – evo sama priznajem - nisam pročitala nijednu knjigu. Ranije sam bila strastveni čitač: Albahari, Radoslav Petković i tako dalje, ali već skoro godinu imam jednu drugačiju potrebu. Čitam stare novine. Bez nekog posebnog odabira, ono što mi dođe pod ruku. Nešto od toga sam pronašla na tavanu stare porodične kuće, nešto su mi doneli prijatelji. Već je odlazak na tavan bio doživljaj sam po sebi; nostalgija, melanholija. Pronašla sam stare Radio-TV revije i nekoliko Politikinih zabavnika. Bila sam srećna kada sam se setila onih dočeka Novih godina iz detinjstva, znam, sad sam romantična, ali decembar je, molim za razumevanje! Znaš ono: okićena jelka i pored Radio-TV revija sa novogodišnjim TV programom, sva tri kanala! Na prvi pogled me je otkriće požutele hartije sasvim obradovalo i preplavilo nekim dobrim, pozitvnim filingom. Recikliranje uspomena umesto recikliranja hartije, valjda... Ali kada sam sišla sa tavana i rekla sebi: Sad ćeš da uživaš i da se sećaš, dakle, kad sam počela da prevrćem stare Radio-TV revije, moram da ti priznam da sam se jezivo osećala. Čoveče! Pa sve to mi sada miriše na rat, na devedesete. Kako to onda nisam primetila, kako nisam o tome razmišljala, da li sam bila suviše klinka da bi to videla?! I tako se to sve pretvorilo u košmar, mislim: sve je to moj doživljaj, ali je radnja kao u Apokalipsi u Solentinameu, sećaš li se te Kortasarove priče? Kad odnese film na razvijanje, misleći da su na njemu lepe uspomene, a ono zapravo pokolj, košmar i ništa više kad podigne slike. Zato sam odustala i uzela Politikine zabavnike iz osamdesetih, ima zaista finih tekstova i stripova – da, stripova u kojima beskonačno uživam. Ali, naročito mi se sviđa tekst iz jednog Zabavnika, tekst koji sam – i sama priznajem - već naučila napamet, „o ženi sa naših prostora koja je videla potonuće Titanika“. Bila je na čuvenoj Karpatiji koja je prva pokupila SOS sa Titanika. Teško stojim sa pamćenjem imena, ali ako se dobro sećam ime te žene je Anica Maričić Pavić. Pisac članka je poznati novinar Ivan Lončar. Ona njemu diktira svoje uspomene, a to je više od romana, kad Titanik tone u prvom licu. Gledala sam sve to hiljadu puta na filmu, ali sam tek sad sve doživela. Reći ću ti, ali nemoj nikom da kažeš da taj deo znam napamet: „Iz mora je kao priviđenje sablasno štrčao ogromni pramačni deo Titanika. Kabine su još bile osvetljene i ta svetlost je obasjavala more. A ono je bilo uzburkano od džinovskog vrtloga koji je stvarao Titanik. Svuda okolo krici, pozivi u pomoć, plač, užas. Mnogo muškaraca, žena i dece održavalo se na površini grčevito se hvatajući za prozore, vrata, daske, delove nameštaji koji su plutali. Titanik je još stajao gotovo uspravno, a zatim brzo kliznuo u tamnu dubinu. Iz dubine se čula grmljavina, tutanj, tresak.”

Mia Dea Polič (34), specijalista urgentne medicine

Ja volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi:
1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju.
2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja.
Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta „uputstva“. Zato kada kažem: „Ja volim knjige u kojima se dobro jede“, ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi Opasno leto. Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis Lajf. Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede – pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače dobri hleb. Opasna je scena kad ručaju kod „Pepikasa“, nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku – to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek) bez angažmana