Ja volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi:
1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju.
2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja.
Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta „uputstva“. Zato kada kažem: „Ja volim knjige u kojima se dobro jede“, ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi Opasno leto. Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis Lajf. Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede – pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače dobri hleb. Opasna je scena kad ručaju kod „Pepikasa“, nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku – to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek) bez angažmana

Šta si rekao? Šta čitam? Aha, skontao sam. To je anketa za novine. Pitaš ljude šta čitaju i posle štampaš. Gotivno! Pa, ovih dana čitam romane Usamljeni jahač iz Santa Fea i Smrt na ranču Dupli X. Ok su knjige, pitki romani. Usamljeni jahač iz Santa Fea je priča o čoveku koji je uhvatio šerifa koji je žrtvovao njegovog najboljeg prijatelja. Volim dobre vesterne. Volim što možeš da ih ostaviš, pa da posle nastaviš sa čitanjem. Da, pisac se zove Holi Martins. Zamalo da zaboravim. Amer... Jesi li čitao Holija Martinsa? Ne!? Šteta. To su pitki romani. Ja sam čak slušao jedno njegovo predavanje o modernom romanu. Pretvorilo se u katastrofu. Jedan tip ga je ošinuo i rekao mu da je bedno piskaralo. Holi Martins je na čudan način ušao u moj život. Kad je trebalo da se u Beču, u Mocart kafeu, nađem s nekim tajanstvenim prijateljem koji je svirao violinu, i kada sam ga pitao kako ću ga prepoznati, on mi je rekao da će u naručju nositi neku knjigu. I taj tip je došao, ličio je na barona, kožne rukavice, šešir, u ruci je nosio neko štene, a u naručju mu je bila baš knjiga Holija Martinsa: Oklahoma kid, sećam se korica: neki raščupani mladić, ljut ko ris, sa dva revolvera u ruci, a okolo dve karte, mislim baš dva keca. Ja sam se sav naježio. Nisam znao da ima krotitelja zmija u Teksasu. Holi Martins, brate. Eto ti, to čitam, šteta što nikad nisi čitao, jeste žanr, ali neprevaziđeno. Klasika brate. Jesi li ti, bre, sigurica da nisi čitao? I nisi nikad čuo za Holija Martinsa, Usamljenog jahača iz Santa Fea, ili načuo nešto o Smrti na runči Dupli X? Nisi. (Smeh.) Čekaj, zajebavam te, brate! Ako nisi čuo za Holija Martinsa, ti onda ne voliš Orsona Velsa. Pa, Holi Martins je junak filma Treći čovek. Sad si se setio, a?! E sad je kasno, brale, kuršum je već ispaljen. Holi Martins je junak filma Treći čovek. On dođe u Beč na sahranu Herija Lajma kog igra Oson Vels. Martins je pisac, znaš da ga zajebavaju na početku u kafani da je bedno piskaralo. Nema love za hotel pa pristane da drži predavanje o modernom romanu. Truba, brate, zvižde mu, bež’ sa scene. Ali Martins tu glumi nekog tipa što istražuje, mada je smota na prvi pogled. A pošto piše vesterne znaju ga široke mase. Usamljeni jahač iz Santa Fea i Smrt na ranču Dupli X. To su te stvari. Nemoj, brate samo da napišeš u novinama to što sam ti rekao, pa to je film, ko zna je l oni u stvarnosti postoje. I nema ljutnje, šala, burazeru. Anketa!

Karolj Ridić (34), vlasnik agencije za nekretnine

Dosta čitam. Vatreni sam čitač. Najviše Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Ali imam i jednu drugu strast. Naučnu fantastiku! Koliko god da sam izoštrio ukus čitajući velikane, uživam čak i u najgorim knjigama naučne fantastike. Eto to bio bio odgovor na vašu anketu. Mada ustvari ima još nešto. Ja ne mogu, ali ne mogu, da čitam knjige koje su u prvom licu. Uzalud svaki trud. Ne mogu da podnesem prvo lice, premo tome imam nekakvu averziju, ne umem zaista to da objasnim. Ja pokušavam, vidite, ovo je smešno jer uporno i vama govorim: Ja, pa ja!? Ali to je nešto drugo. U romanima i pričama to ne mogu da progutam. Nekoliko puta sam pokušao, ali prvo lice je za mene istinsko mučenje. Naravno, da me pogrešno ne shvatite, veliki deo knjiga koje su na policama smeju se iz prvog lica. Ne pada mi napamet da se odreknem čitanja zbog toga, pa čitam, ali gutam knedle. Vidite, više od toga me nervira jedino kada neko ne koristi svoje pravo ime. Kako vi, molim vas, možete da se potpisujete kao Mića, vi ste, Miroslav, zapravo, zar ne? Oprostite na ovoj sugestiji, vratiću se na prethodnu: zaista izbegavam knjige iz prvog lica. Mogu još da vam kažem da mi je omiljena knjiga Prokleta avlija. Sad ću biti kontradiktoran, ali Andrić je toliko velik pisac da sve što sam rekao o svom ukusu više ne važi. Imam ovde u džepu kaputa jedan mali telefonski imenik. Ali u njemu nema telefonskih brojeva! Kad mi se dopadne neka rečenica, ja je iz knjige prepišem u ovaj mali imenik koji uvek nosim sa sobom. Evo, baš u njemu, pod slovom J, sada ću vam pročitati, to je deo iz Proklete avlije, pausus u kom Andrić piše na temu tog Ja. Prokleta avlija i sama na neki način obrće to prvo lice. Čekajte samo da uzmem druge naočari, imam i za blizu i za daleko. Evo, to je taj imenik bez brojeva, pogledajte, g, h, i, aha: evo ga J. Sad ću vam pročitati odlomak, u Prokletoj avliji je čak napisan u zagradama, razmislite, nije sigruno slučajno: „(Ja! – Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)“

Dragutin Latifagović Paša (89), istoričar u penziji i ratnik