Roman Tragična sudbina Morica Tota Dane Todorović sačinjen je od dva dela i ispripovedan u dva paralelna pripovedačka toka koja su već od početka prilično jasno povezana. Glavni junak cele priče je Moric Tot, bivši panker, koji nakon neočekivanog poziva Marike Foldeš iz „Zavoda za zapošljavanje“ postaje sufler u budimpeštanskoj operi. Opisujući svog dobro isprofilisanog junaka kako se snalazi „na sceni“, dok sedi u omanjoj, nevešto sklepanoj drvenoj kutiji, shvatajući da je tekst Pučinijeve Turandot na italijanskom a da on na tom jeziku ne ume da prozbori ni reči – Dana Todorović piše najbolje redove romana. Pored tog što dobro vodi priču, u tim rečenicama njena je duhovitost na vrhuncu, ali čitalac još ni ne sluti šta će ga sve snaći u neobičnoj priči. Klaustrofobična teskoba kutije u kojoj sufler Tot čuči sakriven na sceni, zagledan u raskošni svet opere koja se oko njega odvija, preneće se alegorijski i na drugi pripovedački tok romana koji je od prvog odvojen paragrafima. Tu ćemo se sresti sa drugim glavnim junakom Tobiasom Kelerom, „referentom za moralna pitanja pri kabinetu Velikog Nadzornika“, čime će roman dobiti neku vrstu „orvelovskog“ (ili bi čisto sa tehničke strane gledano preciznije bilo reći: peljevinovskog) zapleta, uz onu tipično kafkijansku klaustrofobičnu teskobu.

Simica Li (19), književni kritičar i šaptač

Pre tačno deset godina umro je Predrag Preža Milinković, poznati glumac, najpoznatiji jugoslovenski filmski epizodista. Zato čitam knjigu Susreti koju je 1997. godine objavio novosadski Prometej sa Jugoslovenskom kinotekom. Na početku knjige u kojoj naš najveći epizodista opisuje susrete sa ljudima koji su mu se učinili posebno zanimljivim u toku tridesetpetogodišnjeg rada na filmu, stoji jedan citat. Priču koju ispričaš, nikad ne napišeš. Fokner. Baš zbog toga treba izmeriti koliko ćeš reči reći u filmu. I treba imati petlju pa u kadru ostati sam. U poslednjem poglavlju Susreta, Milinković ispisuje lirsku autobiografiju. Volim da šetam. Jedan „šetač“ kad god me vidi samog, pita: „U kom pravcu ideš?“ Da bih ostao sam, ja odgovaram; „U suprotnom.“ Zato sam se setio Preže.

Mita Rip Kirbi (47), filmofil

Čitam Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna. Do te knjige sam došao sasvim slučajno. Mi smo sedeli u kafani kod Pere, baš je bilo lepo letnje veče, selo i mir. Malo smo gledali Olimpijadu, a onda je neko rekao da je gladan, pa smo rešili da skuvamo paprikaš. Ljudi su odmah skočili, sakupili smo materijal, zapalili vatru i tako polako. Pera je čak rekao da su nam od prošlog puta ostali makaroni, pa smo i njih ubacili. Dok se paprikaš kuvao, igrali smo karte, a kad je jelo bilo gotovo, reko’ da se privatimo i meni krče creva. E tu smo, ne znam ni ja kako, došli do jedne od naših raprava u kafani "Kod Ćikotea". Neko je nekome rekao: „Nisi mi se izvinuo“, a ja sam ispravio: „Ne kaže se izvinuo, nego izvinio“. Tu su oni odmah mene ismejali, kažu pričam gluposti, i eto, toliko smo se zakačili, da smo se kladili. Ostali smo mi tu do jutra, čak smo u pola četiri ujutro zvali i profesora Jovu da ga pitamo ko je u pravu, ali profesor Jova spava kao top. Kad je svanulo, ja odmah otišao u knjižaru „Preko reke, pa u šumu“, i pitao ima li neka knjiga u kojoj bi se moglo proveriti da li se kaže izvinio ili izvinuo. Jakov nam je odmah rekao da sam ja u pravu i da se kaže izvinio. Ponudio mi je knjigu Rečnik jezičkih nedoumica. Naravno, kupio sam je i oduševio se. Čitam je kao najbolji roman. To je toliko ukusno, da čovek naprosto uživa. Meni je uvek pravopis bio krut, znaš, ja sam kafanski čovek. E, ovo je prvi put da mi je nauka tako lepa, laka, zanimljiva kao ukrštene reči! Na primer, ako ti ne znaš da li se ispravno kaže načetvoro i načetvero, otvoriš ovaj rečnik, odeš na slovo N, nađeš načetvoro i pročitaš da može da se koristi i načetvro i načetvoro. To je stvarno dobro. I mi u kafani sve delimo, ta reč načetvoro je kod Pere u kafani već filozofska stvar. U knjizi sam pronašao da je neispravo kad kažeš Kouto. Kaže se Koto. Uz to, uvek sam se i pitao kako bih napisao reč ponaosob. Znaš kako je, čovek je čovek, i Pera je čovek, pa se ponekad naljuti na nas i svašta nam kaže. Ne kažem, ima pravo, nije ni njemu lako, treba nas kafanske ljude i istrpiti. A kad mu pukne film, Pera nam preti da će nas sve isterati iz lokala, ponaosob. Kad god to kaže, ja stanem pa mislim, nije laka ta reč, kako bih to stavio na papir. Ali sad sam našao u knjizi! I samo još ovo što me je zaprepastilo. Mi smo uvek u kafani Nelsona Mandelu zvali Nelson Mendela. Sad ja u knjizi vidim da je to neispravno. I Manćini nije Manćini, nego Mančini. A Marfi, eto, možda baš ovaj naš kolega što svake godine u avgustu dolazi iz Amerike u kafanu, nije Marfi, to je pogrešno rašireno, nego Merfi - tako se pravilno kaže. Eto, Rečnik jezičkih nedoumica, stvarno hit knjiga, a nešto se mislim, avgust je, a Merfija nema, još nije bio. Pitaću Peru večeras kako to da ga nema u kafani "Kod Ćikotea" ove godine. Večeras mi kuvaju riblju čorbu, jer sam dobio opkladu.

Miloje Garčula (63), kafanski laf

Čitam knjigu Slavoljuba Stankovića The Box. To je jako zanimljiva priča, verovatno autobiografska, o grupi Beograđana koji tokom onih jezivih devedesetih godina rade u agenciji koja se bavi selidbama stranih diplomata. Kada odluče da odu ili dođu iz Beograda, diplomatska predstavništva zovu tu agenciju da ih spakuje i da ih preseli, a onda na scenu stupaju junaci romana. Ulaze u ambasade i vešto, profesionalno, razvrstavaju stvari po kutijama, unose u kamion i tako dalje... Eto o njima, ili, da se preciznije izrazim: o sebi, sjajno piše Slavoljub Stanković, toliko da se čovek zapita da l je moguće da postoji, ili da je postojala, agencija za selidbe u kojoj je radio i pisac. Ja sam video u ovoj vašoj rubrici da postoji nekakva agencija za zalivanje cveća koju drži izvesni gospodin Sekvoja, no da budem iskren, nisam u to poverovao, ali ovo sam proverio: oni su zaista pakovalili i selili ambasadore. Kako u Beograd, tako i iz Beograda. Baš u onim godinama kada su i sami hteli da odu iz svog grada. Teške su to bile godine! The Box je roman o njima, ali i neka vrsta lakog ogleda o fenomenu pakovanja.

Živojin Žak Branko Vujač (63), filmski statista, statirao u 42 filma. (Od toga na filmu streljan 12 puta, ranjavan 9 puta, pretučen 4 puta, nokautiran 3 puta, proboden sabljom 1 put, izboden kuhinjskim nožem za hleb 1 put, ali jedared i katapultiran od čega mu i dan danji zuje uši.)

Dastin Hofman je napravio sjajnu rolu u filmu Sfera, gde igra doktora Normana Gudmena, po knjizi Sfera Majkla Krajtona, naravno. Film sam gledao više puta, ne biste verovali kada bih vam rekao koliko... Neću da prepričavam film zbog onih koji ga nisu gledali, ali ću reći, kada već pitaš šta čitam, da se u filmu neke stvari vrte oko knjige Žila Verna 20.000 milja pod morem. Zbog toga po drugi put čitam knjigu i to brzo, jer poučen filmom, ne smem da se zaustavim na jednoj stranici. Naravno, kada odgledate film biće vam jasno zašto i na kojoj.

Miroslav Paja Trpkovski (32), avio-inženjer i predsednik udruženja obožavalaca Dastina Hofmana

Čitam Sliku Dorijana Greja Oskara Vajlda. Dopada mi se kako Oskar Vajld otkriva narcisoidnost i kako razotkriva način na koji ljudi razmišljaju dok tragaju za unutrašnjom i spoljašnjom lepotom, i za zlom koje i najlepši čovek nosi u sebi.

Vesna Stanojevska, glumica, zvezda filma Senke Milča Mančevskog, inače profesionalna harfistkinja. Harfu svira u makedonskoj Operi i baletu, sarađuje sa Makedonskom filharmonijom i L’art L’part orkestrom koji svira filmsku muziku...

Obožavam Trezor. To je ova emisija u kojoj puštaju stare snimke Televizije Beograd. Budan sam uvek u pola noći. E pa, kada me već pitate šta čitam, reći ću vam da čitam Seobe Miloša Crnjanskog, a evo i zašto: Jedne večeri u Trezoru je prikazan dokumentarni film Bore Draškovića Kako su snimane Seobe, pogađate, o tome kako je reditelj Aleksandar Petrović ekranizovao veliki roman Miloša Crnjanskog. Govorili su i Izabel Iper koja igra gospožu Dafinu Isakovič, Avtandil Makharadze koji igra Vuka, drugi glumci, reditelj Petrović... Tu se pojavio i glumac Ljubiša Samardžić, rekao nekoliko reči o romanu i posebno istakao, parafraziram, kako je Crnjanski u Seobama napisao da je drugi deo čovekovog života dirljiviji od prvog. Ne mogu čak sa sigurnošću ni da tvrdim da je rekao baš to – dobro kažu: treba čovek uvek da zapisuje jer se brzo zaboravi, naročito kad te godine stignu, ali ću do poslednje tačke Seoba tragati za ovom rečenicom i podvući je kada je nađem. Ili bi možda bolje bilo reći: Ako je nađem... Možda će vam sve ovo zvučati čudno, ali ja čitam Crnjanskog, između ostalog, i zbog te moje specifične potrage. To se nekome može činiti kao nevažno, ali meni je, one noći kada sam gledao dokumentarac Bore Draškovića i predivnu i pametnu Izabel Iper u njemu, ta Samardžićeva rečenica odzvonila u ušima i ja sam odlučio da je pronađem. Vidite kako je on kao dobar glumac dobro primetio taj detalj, koji ga je – još jednom se izvinjavam ako sam pogrešno citirao - vezao za delo Crnjanskog. Meni je fantastično to koliko je moglo biti čitalaca koji su preko te rečenice prešli brzo, kao i preko nekih drugih, ali ne i naš poznati glumac, očigledno pronicljivi čitač. Ja rečenicu čak nisam ni pročitao, ali sada za njom uporno tragam, kroz gusto delo Miloša Crnjanskog. A vi, Mićo, izvinite ako sam bio preopširan.

Arkadije Sima Jovanović (63), apotekar i šahista

Zbog nedavnog preseljenja iz Holandije čitalački život mi je bio ozbiljno ugrožen. Ali budimo precizni... Ispod je spisak svih naslova koje sam pročitao od početka godine do kraja jula (neke od njih po drugi put):

1. Radoslav Petković: Vizantijski internet
2. Radoslav Petković: O Mikelanđelu govoreći
3. David Albahari: Mamac
4. Snežana Ranković: Bonapartin rečnik
5. Meri Šeli: Frankenštajn ili Moderni Prometej
6. Gaius Suetonius: The Lives of Twelve Ceasars – Caligula
7. A. Camus: Caligula, play
8. Baret: Caligula – Coruption of Power
9. Danilo Nikolić: Foto-keramika gospodina Cebalovića
10. Jovan Hristić: O tragediji
11. Borislav Pekić: Atlantida
12. Savremena brazilska priča
13. Zoran Živković: Poslednja knjiga
14. Agata Kristi: Gospođa Makginti je mrtva
15. Agata Kristi: Paukova mreža
16. Agatha Christie: Death on The Nile
17. Servantes: Don Kihot, I knjiga
18. Slavoljub Marković: Biznis, rat, pornografija
19. Srđan V. Tešin: Kroz pustinju i prašinu
20. R.L. Stivenson: Klub samoubica
21. Mileta Prodanović: Agnec
22. Vladan Lazić: Zabran, pesme
23. Sreten Kušaković: Tajni život nesrećnih mrtvaca, pesme
24. R. L. Stivenson: Dr Džekil i mister Hajd

Saša Obradović (Valjevo, 1968), književnik, diplomata, pravnik, predstavnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, pisac nedavno objavljenog romana Vrt ljubavi o slavnom flamanskom slikaru Piteru Paulu Rubensu. (Sa osamnaest godina i prvak Jugoslavije u karateu!)