Čitam nekoliko knjiga istovremeno. Pre svega Sentimentalno vaspitanje Gistava Flobera. Moj omiljeni junak je Senekal, profesor matematike, politički jeziva figura, budući Sen-Žist, kako piše Flober. Senekal je fanatik, najpreciznije govoreći. Na jednom mestu Flober kaže: „Senekal – koji je imao široku lubanju – vodio je računa samo o sistemima“. Super mi je ta rečenica. Nađe se čovek ponegde. Naročito među svojima. Među matematičarima.
***
Crnogorski pisac Andrej Nikolaidis ima novu knjigu. Pre nekoliko dana taj mi je roman stigao iz Hrvatske. Zove se Dolazak. Pazi, Ulcinj, jun, jul, pada sneg. Smak sveta. Detektiv pokušava da razreši strašno ubistvo porodice Vukotić. Dakle, apokalipsa i detektivsko šunjalo. Pravi spoj. Uživao sam u tome i još uživam – nisam stigao do kraja. Zaplet se vrti oko knjige. Koje knjige? Neću to da kažem. Otkrite sami. Čitajući Nikolaidisa, razmišljao sam, kao matematičar, enigmatičar i sudoku veteran, kako bi izgledala računica čiji bi rezultat pokazao kad će kraj sveta. Da li bi to bila neka složena matematička operacija sa opakim formulama, ili pre, zamisli to, obično sabiranje, dva - pišem, tri- pamtim, apokalipsa na računaljci. He, ali da se vratim na leševe u Nikolaidisovoj knjizi. Pričao sam ti to već jednom. Kad sam bio klinja, video sam na pločniku leš. Nekog tipa su izrešetali na ulici. Posle su povukli kredom krug oko njega i sklonili ga. Možda sam tada postao opsednut matematikom. Duboki smo iznutra, čoveče. Zar ta linija kredom nije bila obim života? Neću o tome da mislim. Plaši me taj rezultat. Dosta je bilo ove tvoje ankete, hoću da do kraja pročitam Nikolaidisov roman.
***
Još nešto što čitam?! Pa, čitam Formatiranje. To je nova knjiga eseja Vladislave Gordić Petković. Bio sam na pošti pre nekoliko dana, da preuzmem paket u kome je bila knjiga. Sreo sam nekog starog druga– znaš ga, sigurno, M., igrao je super beka, ali je toliko trčao da je stalno završavao na krilu. Nije mogao da se zaustavi, pa je posato ofanzivni bek. Taj tip je oduvek bio hiperaktivan. On ne može da stane. Stalno je u pokretu. Pita me kako uspevam da mirno sedim i da satima čitam? Lepo. On ne može. Kaže, ja kad malo sedim, počnem da se tresem. Zato, kaže, uzmem knjigu, evo ovu, Formatiranje. Prvo pročitam jednu rečenicu iz prvog dela: „Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša“. Pa, uzmem jednu rečenicu iz sredine: „Kada je srećan, pobednik prvog ciklusa Velikog brata oseća se kao ćirilično Š okrenuto naopačke sa dva kružića“. I još jednu rečenicu sa kraja knjige. „Serija o Molderu i Skali ne rabi sam mit o vanzemaljacima već i sve druge aspekte slatke paranoje.“ Eto, to mi reče i odjuri, a ja čitam polako, uživam. Rekao bih da bi ova rečenica s početka: „Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša“ – nasmejala i samog Hičkoka. Sjajno. Međutim, Hičkok je neće videti, jer je umro. Eto, šta se naposletku desi nevaljalim dečacima...

Mr Zlatko Bekrijović (64), matematičar, enigmatičar i sudoku veteran

Ovih sam dana, ni sam ne znam po koji put, pročitao jednu od mojih omiljenih knjiga. To je Madam Bovari francuskog pisca Gistava Flobera. Klasika, dakle. Ali s obzirom na to da sam ja knjižar, ovoga puta sam na jednom A4 papiru, tokom čitanja, pokušao da skiciram koje su i kakve knjige i časopise u svojoj kućnoj biblioteci u Tostu i Jonvilu mogli imati doktor Šarl i njegova gospođa. Čitajući knjigu podvlačio sam naslove koje Flober pominje, ali pored imena knjiga i pisaca, beležio sam i časopise i novine koje su u kućnoj biblioteci ili na radnom stolu, recimo, imali Šarl i Ema Bovari. Ukoliko želite priložiću vam taj papir na kome je inventar kućne biblioteke Floberovih junaka, pa ga vi prepišite ako hoćete. U neku ruku to je i odgovor na pitanje ove rubrike koju uređujete. Šta su čitali Ema i doktor Šarl Bovari? (Ne pretendujem da budem tačan i sveobuhvatan, to me nervira!) Knjige: Rečnik medicinskih nauka, Strefokatopodija, strefendopodija i strefeksopodija od doktora Divala, romani Valtera Skota, knjige Balzaka i Žorž Sandove, kao i sledeći naslovi: Pavle i Virginija, Predavanja opata Frejsinua, Duh hrišćanstva. Tu su i časopisi: Lekarska košnica, Kotaričica, Salonska sifilda, Ilustracija... Novine: Ruanska svetiljka. I naročito zanimljivi rukopisi apotekara Omea (drugi rukopis na spisku mogao je, nažalost, čitati samo Šarl!): O jabukovači, njenom spravljanju i o njenom raznolikom dejstvu, sa dodacima nekoliko novih misli o tome predmetu i Opšta statistika Sreza Jonvil, propraćena klimatološkim primedbama... Inače, u Floberovom romanu se pominje i jedan moj kolega-knjižar, gospodin Bular. Sveštenik njemu piše pismo, moleći da za Emu pošalje knjige, „nešto čuveno, za jednu osobu ženskog pola koja je puna duha“. „A knjižar vam, ravnodušno kao da šalje kakvu gvožđarsku robu Crncima, spakova navrat-nanos sve ono što je tada dobro išlo u trgovini pobožnim knjigama. Tu je bilo malih priručnika sa pitanjima i odgovorima, spisa u nadmenoim tonu, kako ono kod gospodina od Mestra, i nekakvih kao romana u rumenom povezu i sa sladunjavim stilom koje su fabrikovali bogoslovi, trubaduri ili kakve spisateljske pokajnice. Tu su bili: Pomišljajte na to; Čovek je iz velikog sveta pred Marijinim nogama, od gospođe od..., odlikovan mnogim odlikovanjima; Volterove zablude, za mlad svet, itd.“

Jakov Janić (64), vlasnik knjižare „Preko reke, pa u šumu“

Rebecca Mead je 20. aprila u New Yorkeru objavila tekst pod naslovom A Roosevelt Reading list. Tekst govori o Harriet Shapiro iz The New York Society biblioteke koja je, tražeći informacije o jednoj staroj bibliotekarki, došla do zanimljivog otkrića. Naime, pokušavajući da uđe u trag Marion King koja je dugo godina radila u njujorškoj biblioteci dok nije umrla 1976. godine, Harriet Shapiro je otkrila čak šest stotina pisama koje je Kingovoj uputila Edith Kermit Roosevelt, žena američkog predsednika Theodora Roosevelta. Otkriće pisama koje je Edith Roosevelt pisala od 1920. godine, kao udovica, bilo je zaista fantastično, pre svega zbog toga što je u ovim pismima nekadašnja prva dama Amerike najčešće navodila naslove knjiga koje joj je bibliotekarka po prijemu pošte slala na čitanje, u Sagamore Hill, kraj Oyster Baya. (*Zbog toga vam kolega M.V. šaljem ovaj članak, u njemu se govori baš o tome šta je čitala gospođa Roosevelt, možda vam to bude interesantno. PS: I uz to, pozdravite mi puno Ž.B-a, prijatelja iz Kikindskih novina, čuvao me je na jednoj utakmici, recite mu samo: Steva, sredina terena!) Knjige koje je udovica američkog predsednika tražila u prvim pismima bili su tomovi Agathe Christie, Lyttona Stracheya i knjiga o botanici u Kini – On the Eaves of the World, autora Reginald Farrer. Dvadeset meseci pak pre smrti 1948. godine, gospođa Roosevelt je napisala: „Ne zaboravite da mi pošaljete Thackerayeva pisma.“ I to je bila njena poslednja literarna molba. Ali pisma gospođe Roosevelt jasno pokazauju da je ona bila vatreni čitač. U proseku je čitala četiri knjige nedeljno, piše Rebecca Mead. Izbegavala je tadašnje savremene pisce, uključujući i The Grapes of Wrath Johna Steinbecka. „Znate da ne mogu da čitam te moderne romane“, napisala je Rooseveltova biliotekarki Marion King. Kad se pregleda spisak knjiga koje je čitala nekadašnja prva dama i pročitaju njena pisma, doći će se do zaključaka da je Mark Twain, po njenom mišljenju, „vulgarian“, a Thomas Mann - „velika varka“. Mrzi Flauberta i njegovu Madame Bovary, ali voli biografije; biografiju Winston Churchilla, na primer, za koju kaže da je laka za čitanje, ali vrlo teška za držanje. Uživa u krimi-misterijama, a pre spavanja čita naslove The Cairo Garter Murders ili The Corpse with the Blue Cravat, jer kako kaže gđa. Roosevelt, „oni smiriju um pred spavanje“. Prilično zbunjuć zaključak, zar ne?! Omiljeni pisac - Jane Austen, čijih je šest romana pročitala nekoliko puta. „Volela je romane koji postavljaju stvari u jasno određen društveni red“, zaključila je Harriet Shapiro. Taj red je gospođa Roosevelt očigledno strogo poštovala. Proučavajući detaljno njena pisma bibliotekarki, Harriet Shapiro je došla do zaključka da u adresama prvih jedanest godinja nikada nije uz prezime napisala ime. Sticajem tragičnih okolnosti, nakon smrti sina Edith Kermit Roosevelt, pisma su postala ličnija. Međutim, Edith Kermit je ipak više volela da bude gospođa Roosevelt, u skladu sa pravilima diskrecije, reda i integriteta. „Čini mi se da je gospođa Roosevelt verovala gospođi King, imala je razloga za to, osim u jednoj stvari. Kingova je sačuvala pisma, a ja sam sigurna da bi Mrs. Roosevelt više volela da ih je bibliotekarka uništila“, zaključila je Harriet Shapiro.

Stevan Ome (43), apotekar i novinski dopisnik