E, da! To je interesantno. Šta čitam? Čitam Rečnik novih reči Jovana Ćirilova. To je stara knjiga, objavljena u onoj ediciji Grifon, nisam siguran, ali mislim 1982. Znaš tu ediciju? Zanimljivo mi je kako rastu reči. Kako su reči koje su bile nove sad već postale stare. Na primer, pojam bermuda-pantalone i objašnjenje: pantalone do kolena kakve nose domoroci na ostrvu Bermuda. Ili, na primer, longplej ploča. (engl. Long dugačak, to play svirati) gramofonska ploča brzine 33 obrtaka u minutu. Patentirao je pronalazač Goldmark, 1948. godine. Skraćeno – LP, el-pi. Ili lajt-šou! To je super. (eng. Light svetlost, show prizor, predstava) sistem izmene različito obojenog osvetljenja na pop-koncertima i po diskotekama radi stvaranja atmosfere i psihodeličkog doživljaja bez upotrebe droge. Vidiš, Rečnik novih reči koje su nekada bile nove, sada kao da je, bar u mom slučaju, postao rečnik nostalgije. Konjski rep – vrsta frizure mladih devojaka. Na potiljsku skupljena prava kosa i zavezana uzicom, mašnicoim, gumicom ili ukrasnom šnalom. Podseća na konjski rep. Kad pogledaš, malo je tu reči koje su još uvek u modi. Jedna od njih je koka-kola, (engl. Coca-Cola) bezalkoholno piće koje proizvoidi istoimena američka firma sa filijalama širom sveta, sve do NR Kine. Često se smatra simbolom savremene civilizacije SAD. Imaš još aktulenih reči pod slovom K. Koktel Molotov, recimo, ručna granata zanatske proizvodnje. Dobila naziv po sovjetskom političaru Vjaćeslavu Molotovu (rođ. 1890), jer su takve granate proizvodili sovjetski partizani na okupiranoj teritoriji. A da li se sećaš jugovinila, polivinilske sintetičke materije, proizvoda fabrike Jugovinil kod Splita?! Dobra stara vremena. Hulahop, hulahup, (engl. Hoola-hoop) a) obruč koji se vrti oko struka kao igračka, ušao u modu krtajem 50-ih godina XX veka; b) vrsta ženskog donjeg rublja – čarape i gaćice zajedno. Sad već preterujem, malo sam se raznežio. Nostalgija omekša čoveka. Vreme je da krenem. Dodaj mi, molim te, pončo da se ogrnem, kako je hladan mart, a?! (poncho reč aurakanskog plemena u Čileu) kvadratnog oblika, ogrtač sa otvorom na sredini kroz koji se provlači glava, poreklom iz latinske Amerike. Ušao u modu 60-ih godina XX veka kao modni odevni predmet.)

Miki (engl. Majk) Onfre- Petrović (47), šatl-diplomata (engl. Shuttle čunak, saobraćaj tamo-amo) diplomatski stil državnog sekretara Henrija Kisindžera primenjen na Bliskom istoku. Sastojao se u neprestanom putovanju između Egipta i Izraela radi posredništva među zaraćenim i neprijateljski raspoloženim stranama. Pojam nastao 13. januara 1973. godine na osnovu jedne šale Kisindžerovog pomoćnika Džona Siskoa u avionu, na putu iz Tel Aviva za Asuan. Tada je Sisko rekao prisutnim novinarima: Dobrodošli u avion egipatsko-izraelskog šatla. Anegdota navedena u drugom delu Kisindžerovih memoara „Godine preokreta“

Gledao sam na Festu film o Đuliju Andreotiju. Il Divo na italijanskom. I mogu reći da me je sasvim oduševio film, ali ga neću prepričavati jer mrzim kad neko prepričava radnju, naročito političkog filma – taj žanr najviše volim (na neki način on je vezan za moju profesiju). Il Divo je na poetski način, sa sjajnom fotografijom i režijom, dobrim scenarijem i Tonijem Servilom koji je u ulozi poznatog italijnskog političara Đulija Andreotija zaista bio fantastičan prikazao tu kontrovernu i živopisnu figuru. Sjajni su momenti kad u filmu sedmostruki premijer Italije kaže kako umesto mašte u glavi ima arhivu i ono kad šeta ulicom – način na koji hoda, držeći fasciklu i knjigu pod miškom. Đulio Andreoti o kome je film, rođen je 1919. ali je još uvek aktivan, on je doživotni senator i biće zanimljivo kad vidi Il Divo. Šta će reći?! Doduše, već je rekao da je video delić, tako bar kažu mediji, ali ga nije odgledao do kraja jer je imao zakazan sastanak. E sad, da ne bi ispalo da odgovaram na pitanje šta gledate, reći ću ti šta čitam. (Drugi put me anketiraš, pa te neće iznenaditi način na koji biram knjige, to zavirivanje u naslove koje na nahtkazni kraj kreveta drže junaci u filmu.) Da pređemo na stvar. Šta čita demohrišćanin Đulio Andreoti, ali Andreoti glavni junak filma, naravno? U filmu ga prvi put vidimo sa knjigom u ruci (dvostubačna, liči na roto roman) dok je u poseti Gorbačovu, u krevetu pod džinovskom Marksovom slikom. Ali ja tu ne uspevam da vidim naslov dela, niti ime pisca. Međutim, kako se zaplet zahuktava, shvatamo, otprilike, kakva bi mogla biti ta tajanstvena knjiga. U trenutku velike napetosti, glavni junak Đulio Andreoti sedi u parlamentu. Na skupštinskoj klupi stoji pomenuto delo (stvarno dvostubačni roto-roman u krupnom planu). Naglim potezom ruke on odjednom iscepi stranu. „Ubica samo što se ne otkrije“, kaže kolegi poslaniku koji sedi do njega, gledajući u roman. „To nikada nisam želeo da saznam.“ Tada se ukaže ono za čim tragam. Žuta naslovna strana, sa crvenim obodima, klasičan slučaj petparačke književnosti. Na koricama fotka: ubica sa čarapom na glavi stavio ruku preko usta žene koja je očigledno njegova žrtva. „IL GIALLO MONDADORI“, piše na vrhu stranice, a ispod je ime pisca i naslov knjižice. David Delman: MORTE DI UNA NINFA. Slavna italijanska pulp edicija Arnolda Mondadorija, dakle, razrešena misterija! Krimić iliti giallo. Sad, naravno, na internetu sve možete pronaći i kupiti, čak i polovnu knjigu iz edicije koju u filmu Il Divo čita glavni junak. Već sam je naručio. Nekome će sve ovo zvučati čudno, ali strast je strast. Moram da imam taj roto-roman. To je neka vrsta kolekcionarstva. Bilo bi filozofski kad bih rekao: pravljenje filma od života. Juče sam se našalio. Zamisli dobijem knjigu i fali mi baš stranica koju je iscepio Toni Servilo igrajući Andreotija. Ništa nije nemoguće.

Milenko Engelshofen (30), politikolog

Moje čitanje deli se na "dnevne zapovesti" i "krišom za dušu": pisanje za dnevne novine zahteva ne uvek ugodnu trku sa aktuelnom produkcijom, a ono što se čita za dušu tako jedva stigne na red. Čitam i dosta "budućih knjiga", onoga što se još uvek ne može (ili ne sme!) pomenuti ni preporučiti – disertacija u nastajanju, proze i esejistike u rukopisu. Ponekad su te buduće knjige izvor najveće radosti i uzbuđenja, ali one su i tajne koje ste obećali da ćete čuvati. Zato sada ništa neću reći o budućim knjigama Slobodana Vladušića i Zorana Ćirića...
Burna i zanimljiva domaća produkcija 2008. dospeva mi na čitanje ovih dana:
Predator Vladimira Arsenijevića (Samizdat B92)– uzbudljivo kanibalističko putešestvije kroz mentalitete i kulture, mučne lične istorije i bizarne opsesije; knjiga s kojom Arsenijević dostiže spisateljsku zrelost. Čini se da je njena naglašeno kosmopolitska postavka jeftin adut i recepcijska prečica, ali iza senzacionalističke teme krije se mnogo znalački spakovanog postkolonijalnog splina.
Noge Jarmile Kratofilove Mihajla Spasojevića (Profil) - druga knjiga priča Sremca na privremenom radu u Bruklinu je rejmondkarverovska povest suvišnih i poraženih junaka koji uglavnom monologiziraju u drugom licu. Nije u pitanju emigrantska seta, već pre elegija o suvišnosti preosetljivih i preosetljivosti suvišnih. Setna i jetka proza, premrežena mantrama muzike i sporta, ali nikako u cilju razonode.
Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića (Stubovi kulture) – Kovačevićeva groteska o pokušaju da se život prekrati i spase, da se očaj prevaziđe i spasavanje odglumi, u kojoj se kombinuju hladna beznadežnost komada Harolda Pintera s jedne i tugaljivi apsurd Luiđija Pirandela.
Ponovo sam se, ovih dana, vratila knjizi eseja Stivena Grinblata, američkog teoretičara i rodonačelnika "novog istorizma", Renaissance Self-Fashioning, uzbudljivoj priči o renesansnom senzibilitetu i "proizvodnji" značenja tamo gde ste je najmanje očekivali. Čituckam i dve knjige Daglasa Koplanda o Kanadi (Souvenirs from Canada 1, 2), zbirku priča mlade mađarske autorke Naomi Kiš Trans (Agora) i po ko zna koji put Kraj ljubavne priče Grejama Grina.
Unapred se radujem knjigama o kojima sam čula sve najlepše: Poema preko Sonje Veselinović i Brat Davida Albaharija. Ali to je već tema za rubriku "Šta ću čitati".

Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka i teoretičarka, profesor engleske i američke književnosti

Ja sam Vićentije Karađorđević, poznat i pod nadimkom Robi Prosinečki, delegat na fudbalskim utakmicama, za sada još uvek u nižim rangovima takmičenja. I biće vam ovo zanimljivo: izuzetno volim fudbal i esejistiku. U tim stvarima naprosto uživam. Naravno, trudim se da ih nekako spojim. Zbog toga sam nakon završenih škola fubala magistrirao sa temom „Definicija driblinga u knjigama Boža Koprivice“. To međutim nije jedini moj esej o Koprivici. U književnom časopisu „Ofsajd-litera“ napisao sam članak o fenomenu tišine u srcu fudbalera tokom izvođenja driblinga, ali sam se kritički osvrnuo i na to što u knjizi („Dribling je vaga krvi“, kaže genijalni Koprivica!) nema onog čuvenog driblinga nekadašnjeg nemačkog reprezentativca Rudija Felera. Opisivanje ose oko lopte jednom nogom, svojevsrni preskok i zanošenje tela u stranu u koju nećemo povesti loptu, klasičan lažnjak, dakle, a zatim povlačenje lopte na drugu stranu koje čini da protivnički igrač ostane u raskoraku, u međuvremenu, sećate se toga... Pored redovnog obavljanja dužnosti posla fudbalskog delegata, spremam i doktorat. Tema doktorata tiče se odnosa raspada Jugoslavije i utakmica koje je Jugoslavija odigrala na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Bavim se sudbinskim odnosom nesrećnih poraza naše reprezentacije i početka rata, ali i simbolikom brojeva (tako očiglednom u statistici šutiranja penala sa Argentinom u četvrt finalu). Između ostalog, proučavam te fudbalske utakmice i na nivou njihove obrade u savremnoj književnosti. Na izvestan način utakmice su postale miteme koje savremeni pisci iz regiona vrlo često koriste u svojim pričama. Dovljno je pogledati genijalnu knjigu Dribling: 1001 noć Bože Koprivice i pročitati priču o Ivici Osimu i penalima protiv Argentine, pa da bude jasno kakva se sve budućnost mogla očitovati iz tih penala. Ili opis Piksijevog lica nakon toga poraza. U doktoratu ću pokušati da odgovorim na pitanje da li se Jugoslavija zaista ne bi raspala da smo u Italiji bili šampioni sveta. Međutim, pored Koprivice, ove utakmice koje su postale YU mitologija odlično opisuju, između ostalog, i pisci Muharem Bazdulj i Robert Perišić. Bazduljeva priča o penalima, o meču sa Argentinom, o trobojci – predstavlja zaista materijal vredan proučavanja. U knjizi Čarolija, na primer, nalazi se priča Trobojka i u njoj literarno-ponovljeni snimak magičnog Piksijevog gola Špancima. O toj finti Dragana Stojkovića Piksija zaista treba puno razmišljati. Ostajem zadivljen pred tom pribranošću, pred tom hrabrošću koju je pokazao u osmini finala jednog Svetskog prvenstva. Napraviti takvu fintu, uštopovati loptu pred golmanovim nosem, tako hrabro stati na nju, poslati ga po burek, stručno rečeno, pa mu onda zavariti gol tako kako niko na svetu u tom momentu nije očekivao – to zaista jeste filozofija. Piksi je uspeo ono što je želeo Žil Vern u jednom svom romanu. Tim potezom na meču sa Španijom izbacio je zemaljsku kuglu iz ravnoteže, pomerio je njenu osu, zaljuljao svet naopačke.

Vićentije Karađorđević alijas Robi Prosinečki (37), delegat i esejista

Kofer pakujem sekund pred polazak. Za Australiju sam se spremala onako na brzaka, imala sam samo pola sata da ubacim stvarčice u torbu. U žurbi sam zaboravila da spakujem i neku knjigu. A bez knjige ne idem na putovanja! Putovanje sa knjigom – to su dva putovanja. Ovog puta sam znala šta ću da ponesem. Berlin, knjigu mladog slovenačkog pisca Aleša Štegera. Gledala sam ga u emisiji Nivo 23, na Studiju B, izuzetno sam se zainteresovala. I na svu sreću sam u gradu, u celoj toj frci, u jednoj knjižari pronašla i kupila Berlin. Mislim, to je putopis, u stvari, to su kratke priče. U stvari, to je najpre roman, mada, kad bolje razmislim, ipak su to eseji o Berlinu. Pesma, jednom rečju.

Marta Sara Šoklovački (34), medicinka sestra koja je na putovanju po Engleskoj videla čuvenog botaničara i TV voditelja Dejvida Belamija

Molim? Šta čitam? Hej, pa to si ti! Sad sam te prepoznao. Već smo se sreli. Evo sad ću ti reći. Čitam Hanka Mudija. Američki autor. Skroz je gotivno. Knjiga se zove God Hates Us All. Nije loše. Možda si gledao film. Ekranizovali su taj roman. Pazi, naslov filma je A Crazzy Little Thing Called Love. Strefili su, nema šta. Mudi je inače žestok pisac. Divljak-boem, raspušten. Ženske ga obožavaju. Ali niko sa njim ništa dugoročno ne planira, niti šta ozbiljno uspeva, jer je ovaj naprosto nemoguć. Raspuštencija, brale. Čudi me da to nisi čitao. A čudi me da nisi gledao film!? Ma daj, zajebavam te, brate. Bre, nisi ti baš bistar. Ako ne znaš ko je Hank Mudi, ti ne voliš Dejvida Duhovnija. Mala šala: Hank Mudi je glavni junak serije Kalifornikejšn. Igra ga Dejvid Duhovni. Ne postoji, shvataš. Duhovni postoji. A Mudi ne postoji. Osim u seriji. Baš kao što knjiga God Hates Us All i film A Crazzy Little Thing Called Love takođe ne postoje. Naravno, postoje u seriji. Mada kad bolje razmisliš, možda i postoje. Ja sam mislio da Herkul Poaro ne postoji. A čuo si šta se desilo, zar ne?

Karolj Ridić (34), vlasnik agencije za nekretnine