Bio sam prošle nedelje u Beogradu, pa sam napravio mali spust u Prosvetinu antikvarnicu na početku Knez Mihailove ulice. Tu sam našao zanimljivu knjigu Boška Stanišića Miloš Crnjanski: Fudbaler i sportista u kojoj su delovi iz sportske karijere Miloša Crnjasnskog, plus pasusi iz njegovih dela koji govore o raznoraznim sportovima. Crnjanski jeste bio fudbaler, ali i skijaš(!), plivač, skakač na glavu, pasionirani biciklist, planinar, veslač i još mnogo toga. Na mene su, naravno, najjači utisak ostavile stranice o skijanju i fotografije Miloša Crnjanskog sa planinskih vrhova, La Ranjoza, Italija, 3.280 metara, tamo gde pada dubok sneg kako reče Voja Despotov.

Dimitrije Kopša (32), skijaš

Čitam Klaudija Magrisa, tršćanskog pisca. Dunav, Naslijepo, Nagađanja o jednoj sablji... I potpuno sam oduševljen. Sjajan je pisac Klaudio Magris! Počinješ da čitaš pismo, a u stvari čitaš roman. Na primer, Bruna Sibila Sizije u Nagađanjima o jednoj sablji objavljuje članak u listu „Corriere di Trieste“. 13. avgusta 1957. godine. Članak opisuje prenošenje posmrtnih ostataka – obavljeno dan, dva ranije – na groblju u Vila Santini. Tri nemačka oficira, pristigla na groblje motornim vozilom, došla su sa zadatkom da identifikuju kozačkog generala sahranjenog na pomenutom mestu i posle ga prenesu u grobnicu namenjenu nemačkim vojnicima koji su pali u Italiji. Tri oficira „na brzu ruku su stavila u jednu kutiju ono malo ostataka njihovog starog saveznika“ i otišla, ali jedno pitanje ipak je zauvek ostalo; to pitanje sadržano u naslovu pomenutog članka iz tršćankog lista koji je bez bilo kakve sumnje poručivao da su „Trojica Nemaca preuzela kosti atamana Pjotra Krasnova“. Iako se pouzdano znalo da je kozački ataman Pjotr Krasnov skončao na drugom mestu, u Rusiji, na vešalima 1945. godine, nakon što je osuđen kao saradnik fašista, novinski naslov kao da je podvukao i grobar koji je prekopavajući zemlju da bi poneo ostatke koje tri Nemca nisu pokupila, sasvim slučajno iskopao balčak nekakve sablje – da li baš sablje atamana Pjotra Krasnova?! Ej, vidim da sam te zaintersovao, ali ti neću dati knjigu. Namerno. Čekaj samo da ti pročitam još ovo - to sam podvukao kao ključno: „Zemlja je vratila taj balčak, ne oštricu: oružje koje više ne ranjava, brajak bez puka ili konja bez jahača.“

Simeon V. Gajski (61), profesor

U četvrtoj epizodi četvrte sezone moje omiljene serije Izgubljeni (LOST), Džon Lok sprema doručak svome zarobljeniku Bendžaminu Lajnusu. Sjajna scena! Peče mu poslednja jaja koja su im kao zaliha ostala na ostrvu, potom onom svojom nožekanjom, kojom lovi divljač po ostrvu, spretnim pokretima seče komadiće dinje i prosipa ih na tanjir, a potom sa polica Benove kućne biblioteke, na egzotičnom i opasnom ostrvu, uzima knjigu Filipa K. Dika Valis, i odnosi je, sa doručkom, sve na poslužavniku ukrašenom salvetom, inteligentnom i opasnom Lajnusu koji zarobljen sedi u podrumu. Lajnus poslužavnik drži na kolenima, uzima knjigu i kaže Loku: „Čitao sam je“. A ja obožavam ovu scenu i nisam čitao tu knjigu, pa sam je poručio, uporno tražeći baš primerak iz istog onog izdanja koje se vidi u seriji. Knjiga mi još nije stigla, ali jedva čekam da dobijem.

Milenko Engelshofen (20), TV gledalac

Ma, češko-francuski pisac Patrik Ouržednik napisao je kratku istoriju dvadesetog veka. Naslov knjige je Europeana, majstorstvo! Ouržednik jednostavno ređa činjenicu za činjenicom, šta se događalo, to je strašan vek, jezivo, ali tako dobro i potresno napisano, ukratko, brtiko, snažno. Oduševio sam. Duhovito, a zastrašujuće. Kratko, a dupke puno. Ma, šta da ti pričam, evo tu mi je knjiga, pa ću ti pročitati deo, malo o 1968. godini. Slušaj: „Mladi su govorili da je rasizam posledica starog sveta i da svet treba izmisliti nanovo, i da su televizija i frižider manje važni od ljubavi i sreće. I nisu želeli da im roditelji određuju šta treba da studiraju, i da im zabranjuju da puše i polno opšte, i da imaju dugu kosu i slično. I godine 1968. su izbile u zapadnoj Evropi studentske demonstracije, i studenti su dizali barikade, i išli su u fabrike i ubeđivali radnike u to da društvo treba iz temelja da se promeni, i pisali su po zidovima PLAVA BOJA ĆE OSTATI SIVA DOK JE NEKO NE BUDE IZMISLIO i BUDIMO REALNI – TRAŽIMO NEMOGUĆE, i ZABRANJENO JE ZABRANJIVATI, i MAŠTA NA VLAST, i okupirali su slušaonice i pozorišta, i pušili su, i polno su opštili na različite načine, i diskutovali o politici.“ To ti je sa 58. strane. Ma...

Žikica Serdarević Ma (62), politikolog, alas i šezdesetosmaš

Jako mi se dopada najnovija knjiga pesama Iz vikenda Dejana Ilića. Ima puno pesama o moru, a ja jako volim more. Ako bih morao da izaberem, onda bih kao najbolju pesmu izbarao ovu sa naslovom Hvar. Slušaj deo: „I kad sam pošao onim uličicama/prošavši katedralu i mrtvo pozorište/iz šesnaestog veka, arsenal, krenuo, dakle/uzbrdo, spreman da se popnjem uz najviši/deo gradića, skroz do izvan zidina/sve do maslinjaka – zadihan, zašto se/zašto tamo, nisam izgubio?“ Stvarno, zašto se i ja nisam izgubio u nekom gradu na moru? Obišao sam pola planete, provlačio se između uskih ulica, ali sam se uvek vraćao. Vraćao ovde, gde nema mora. A meni je bez mora teško. Međutim, ja more pronalazim po knjigama. U pesmama i pričama. Eto baš kao što sam ga sada pronašao u knjizi Dejana Ilića. „Rez po rez, komadi murine slažu se/u tanjir, sirće na stolu, slanik, nož/i peršun, odbačena čeljust grabljivice./Ostalo sređeno, postavljeno./U zalivu, za ovaj privremeni život/dovoljni su sir i masline/skromnost predjela/šaka nomada...“

Barba Jure Laloški (93), kapetan bez mora

Kad sam bio u Vršcu kupio sam knjigu Bore Draškovića Ravnoteža. Tri stotine stranica! Na jednom mestu objavljuje eseje, zapise, dnevnike, skice, intervjue i što je najbitnije studije o teatru, pišući o Šekspiru, Molijeru, Jonesku, Brehtu, Beketu, ali i Domanoviću, Kočiću, nezaobilaznim zabranjenim Tikvama... Piše i eseje o glumcima, plus dnevnik povratka Bore Draškovića u pozorište i opis rada na “Antigoni u Njujorku” Januša Glovackog koju je 2000. godine postavio u Budvi – Gradu teatru. (Bio sam!) Pazi šta kaže Boro Drašković u eseju Arhetip: “U pozorištu sve je u odnosu. Antigona kruži svetom i vremenom: buni se u Heladi i Americi, znači – svugde, nekad koliko i danas, znači – uvek. O klasici razmišljam na sličan način danas, kao što sam razmišljao juče: ogledalo… Kao u kakvom nadrealnom prizoru: u prošlosti se ogleda sadašnjost, i obrnuto. Novo čitanje: savremeni komad čitam u kontekstu klasike, antičko delo proveravam u spoznaji današnjeg dana…”

Milentije Katunić-Stević (42), majstor svetla (ponekad i mraka...)