Da biste pripremili specijalitet Vrt ljubavi potrebno vam je:
- 500 grama istorijske priče o slikaru Piteru Paulu Rubensu i njegovim bračnim neverstvima
- jedna žurka u Majamiju
- postmodernistički ekspres lonac
- talentovani pisac Saša Obradović
- Stubovi kulture
- prstohvat soli
- malo šećera

Način pripreme: talentovani pisac Saša Obradović ubaci istorijsku priču o Rubensu u postmodernistički ekspres lonac, promeša sa žurkom u Majamiju, a beogradska izdavačka kuća Stubovi kulture stavi poklopac. Sve drugo je tajna koju zna samo kuvar.

Aca Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar bez angažmana

Juče mi se desila čudna stvar. Poslala mi tetka Spomenka iz Hong Konga autobiografiju čuvenog botaničara, TV autora i pisca Dejvida Belamija. Naslov knjige je A Natural Life. Knjiga prešla sedam mora i sedam gora, došla do Beograda, čak do Petlovog brda, a onda zalutala. Tetka Spomenka pomešala brojeve kuća. Poštar odneo u susednu zgradu, zakucao na pogrešna vrata i, zamislite (fantastika!), baš u tom stanu pronašao mog imenjaka i prezimenjaka. Drugog Žaka Jovanovića! (Za ovih dvadeset devet godina nisam skontao da do mene živi čovek koji je ja!) Srećom, baš u trenutku kad je saopštio ukućanima da je izgleda neko pogrešio, u istom se stanu zatekla moja komšinica Nada, koja im je inače odnela nekakvu saksiju da presade cveće. (Sad ne znam da l’ u pitanju beše adam ili fikus.) Komšinica Nada je otkrila o čemu se radi. (“Pa to je za Sekvoju!”) Posle svih peripetija, donela mi je knjigu i sad sam sasvim siguran: ne biramo mi knjige, knjige biraju nas. I ne beremo mi cveće, već cveće bere nas.

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Od jutros sam pročitala poslednjih sto strana knjige Braća Lavlje Srce Astrid Lindgren. Na knjizi piše: od osam do dvanaest godina, a ja sam je pročitala za dva dana. J Posle toga i sve tri šlajfne Pazolinijeve monodrame Ribica.

Milena Bogavac, dramska spisateljica, pesnikinja i princeza hip-hop Beograda

Brate, daj mi, bre, sine, neku foru na latinskom. Ti, brate, čitaš, sine, knjige, pa val’da znaš neku pametnu rečenicu. Cela desna ruka mi bela, brate, hoću nešto, sine, da istetoviram, da pustim – neku latinsku mis’o. Ko glupus in fabula i te frke fore. Vidiš ovde imam žensku, a ovde papaju, šta sad da mi ruka stoji prazna. Nego, smisli neku dobru mis’o, a najbolje latinsku, pa da je pustim preko ruke, od odavde pa do dovde. A šta čitam, sine – čitam knjige, bre, brate, i te fore. Batice, ’ajdem dobar si ti lik, pišeš dobro ko Paulo Koeljo, uvek sam te, sine, ispoštov’o, ako nisam, reci. Smisli neku latinsku mis’o da tetoviram i ne kenjaj, moram da palim.

Žan Žak Mafijaš (28), biro

Ratko Radunović: Mi nismo bolesni. Romansirana digest istorija palp filma. Roman-filmski bedeker. Dok se glavni junaci Daglas Slokomb i Stiven Kemper spremaju za novi korak u priči, Ratko Radunović čitaocu nudi kratak osvrt na filmove koja pripadaju grupi filmskih ostvarenja kojima se bavi, zajedno sa obiljem zanimljivih, gotovo verovali ili ne filmskih podataka. Stvarno dobra i puna knjiga.

Sava Sava (37), šminker

Dozvolite! Moj deda se pre mnogo godina popeo na tavan stare porodične kuće da očisti odžak. Kad je sišao s tavana, bio je sav crn. Nagnuo se nad česmu u dvorištu i krenuo da se umije. E, tu se onda dogodilo čudo. Kako je pljuskao i šakama bacao vodu na sebe, tako je polako nestajao. Kap po kap. Dok sasvim nije iščileo i više nikad nije bilo dede. Kad sam nedavno video u beogradskoj knjižari knjigu kratkih priča Nerasvetljeni Svetozarov nestanak Nemanje Mitrovića odmah sam je kupio. Nešto me preseklo! A dobra je knjiga...

Svetozar Jolić (69), odžačar

To što čitam drame nije profesionalna deformacija. Ja ih gutam od osmog razreda. Nema veze to s glumom! Sad sam čitala sve one mlade dramske pisce. Drame Maje Pelević, Minje Bogavac, Filipa Vujoševića, Uglješe Šajtinca... A imam i knjigu drama Biljane Srbljanović. Evo taksi!!! Ćao!

Maja Katić (34), glumica koja ode taksijem

Ja sam veliki fan Saše Ilića. Saša Ilić je pisac mlađe generacije. On je veoma vredan pisac koji ne objavljuje mnogo, ali koji mnogo i dugo radi na svojim rukopisima. Nije čudo što je stipendista Fonda „Borislav Pekić“. Volim njegovu oštrinu, beskompromisnost. Ilić zna da sa pisanjem nema šale. Sad je u „Fabrici knjiga“ objavljen njegov novi roman Berlinsko okno. To je knjiga koju čitam i u kojoj uživam.

Mita Perić Simić (59), privatni detektiv

Uf. Ček da se setim. Teško pamtim naslove. Celu knjigu mogu da prepričam. Kod naslova zapne. Pisac: Srđan V. Tešin. Izdavač: Stubovi kulture. A naslov? Kuvarove, kuvarove, kuvarove... E, Kuvarove kletve i druge gadosti. To čitam.

Jova Flojd Simić (22), taksista koji teško pamti naslove i koji dve noći nije spavao sve dok se nije setio naslova knjige Vuleta Žurića „Blagi dani zatim prođu“

Čoveče, da li si ti, pobogu, normalan!? Pa ja se danas ženim?! Kakve te ankete spopale? Skloni mi se sa puta...

Konstantin Jova Karamarković (84), šlager pevač u penziji

„Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život, preuzmite odgovornost na sebe kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite pa spavajte u nekoj bajci. Ko vama da je pravo da vi budete umorni u ime ovog naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre!“
Sigurno si po prethodnom pasusu pogodio da čitam knjigu pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića Srbija u Evropi.

Suzana Sara Milić (27), fizičarka

Jako sam Vam zahvalna što ste me upitali šta čitam. Čitam nekoliko knjiga istovremeno, ali bih napomenula da sam oduševljena romanom Balerina i rat Ivana Ivanjija. Ja sam imala prilike da slušam poštovanog gospodina Ivana Ivanjija u Kulturnom centru Beograda i mogu vam da je to jedan gopsodin. Roman prati život jedne balerine, a kao junaci se pojavljuju i Tito i Beba Vrsajkov i Koča i Đilas... Jedna izuzetna priča. Izuzetna!

Gospođa Jovanka Mitić (83), učiteljica u penziji

Čitaću prozu. Neću više nikad čitati poeziju. Znaš, ja sam je voleo. Njene oči, lokne, duge noge. Voleo sam kako se smeje i kako igra Vasino kolo u našem folkloru. Voleo sam i pisao joj pesme. Pisao sam pesme svakog dana. Neki kažu da sam preterivao. Ja to ne znam. Tristo šezdeset pet pesama godišnje. Nekoliko godina, prestupne godine – još jednu gratis iz srca. Poštar Šima joj je nosio moja pisma. Nisam mogao da posumnjam – ah, ta sumnja, sumnja, sumnja – da će se predmet moje žudnje zaljubiti u poštaša. Ljut bol u mojoj duši. I zato više nikada neću čitati pesme! Poezija je laž. Nikad više Jesenjin, nikada više Dučić, Antić, Kostić. Nikada više Vojislav Ilić – Mlađi. Nikada više ni Vasko Popa, ni pesme Nenada Jovanovića, čak ni ove nove pesme ministra Slobodana Milosavljevića. Od poezije, što se mene tiče, ništa! Stih je laž, zaljubila se u drugog, o srce, moje jadno, šta ćeš sad.

Vukašin Balati zvani Jesenjin (29), zanesenjak

Ne mogu STOP Žurim STOP Čitam Šimborsku STOP

Jovan Stoper Bali (92), pošiljalac telegrama u penziji

Ma potpuna ludnica! Kupio sam juče u knjižari „Preko reke, pa u šumu“ knjigu Dunav tršćanskog pisca Klaudia Magrisa. Ranije sam pročitao njegove knjige: Nagađanja o jednoj sablji i Vi ćete, dakle razumeti. Svidele su mi se i zato sam kupio Dunav. Jedva sam čekao da počnem da čitam. Toga se dobro sećam! Sećam se i kako sam ubacio knjigu u auto koji je bio parkiran ispred pošte. Provukao sam glavu i ruku kroz prozor kola – staklo je bilo spušteno – spustio knjigu i odmah trknuo do obližnje pijace po kivi. Kad sam se vratio, otvorio sam vrata, seo i okrenuo se da na zadnje sedište spustim i kilu kivija. Ali tamo sad više nije bilo Magrisove knjige! Nije bilo Dunava. Izašao sam iz automobila, pogledao okolo kola, čak sam kleknuo, pa legao i pogledao ispod kola, ni sam ne znam zašto. Potom sam se vratio u auto, okrenuo ključ i vratio kući. Šteta, jer je u knjižari „Preko reke, pa u šumu“ bio samo taj jedan primerak Dunava, pa sad tako ponovo čitam Magrisov roman Naslijepo koji mi je stigao iz Hrvatske. Sima će mi iz Novog Sada doneti Dunav za nekoliko dana, našao je. Nemam pojma šta se dogodilo.

mr Stevan Žika Radovanović (43), bankar i vinogradar

Čitam kratke priče Davida Albaharija. Volim kratko.

Aca Li – Stotinka (28), kuvar

Šta čitam? Nećeš verovati, skroz luda priča. Parkiram juče peglu ispred pošte. Kupim na pijaci banane (85 dinara) i uđem da platim telefon (782 dinara). Vratim se, uđem u peglu, kad: na zadnjem sedištu neka knjiga! Dunav u naslovu, pisac nešto na M, čekaj, Maris, Mini, Moris… ne Magris. Magris! Knjiga na sedištu, nemam predstavu otkud se tu stvorila. Sednem, ne verujem, protrljam oči, spustim staklo, krenem peglu, šta da radim. Eto, ta me knjiga sad čeka pred spavanje. Čim pročitam poslednjih deset stranica knjige Osobeni znaci Teofila Pančića, bacam se na Dunav.

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Kada sam bio u Švedskoj, u jednom selu na severu, družio sam se sa pesnikom Rolfom Agestamom. Čovek ima blizu sedamdeset godina, rođen je na jugu Švedske, u jednom malom ribarskom selu. Pričao mi je o svojoj porodici, detinjstvu, svi su bili ribari, prilično siromašni u to doba, i on je kao mladić morao povremeno da pomaže u ribarskim poslovima. Jednom prilikom zatekao je svog strica kako čita neku knjigu dok su se odmarali od ribarenja. Stric se valjao od smeha. Rolf ga je pitao šta čita, a ovaj mu je, pokazujući naslovnu stranu, rekao da čita neku blesavu knjigu koju je napisao neki Irac. Verovali ili ne, čitao je Džojsov „Ulis“! Rolf je bio potpuno zbunjen, jer stric-ribar nije bio naročito obrazovan. Posle nekoliko dana zatekao sam Rolfa kako se izležava na kauču i čita knjižurinu „Musashi“, sa nekim samurajem na žutim koricama. Onda je to meni bilo smešno, pa mi je, zbog tog smejanja, poklonio tu knjižurinu. Teglio sam je sa sobom dok sam se vraćao kući iz Švedske, čitao je na aerodromu. Evo i sada je tu kraj mene, dok se spremam da ti kažem šta čitam.

Srđan Valjarević (40), poznati književnik, („Zovem se srđan valjarević / rođen 16.7.1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinobravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona veoma sam loš / udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac.”)

Znaš šta: čitam knjigu Uglješe Šajtinca koja se zove „Vok On“. Knjiga mi se jako sviđa i odlažem kraj. Svakog dana čitam po dve stranice. Ja ne volim krajeve. Ja mrzim kad nešto prestane. Ima još ljudi koji ne vole krajeve. Ima i Hemingvej priču o tome. Ta priča „Nešto se završilo“ - moja je dijagnoza.

Živa Katić Pecarski (77), čovek koji se nakon emitovanja poslednje emisije „Muzičkog tobogana“ popeo na krov i odbijao da siđe do ispunjenja njegovog jedinog zahteva - da se Minja Subota vrati na male ekrane. (No, sišao iste večeri kad se i popeo, nakon obećanja koja mu je dala žena Rakila: „Živo, umesiću ti kiflice sa pekmezom“.)

Čitam Jadnike Viktora Igoa. Otkud sad to, pitaš. E, pa, care, ako ti je to neobično, ovo će ti biti još neobičnije. Volim Simpsonove, gledao sam ih hiljadu puta, sad gledam polako, detalji u pozadini. A omiljeni lik mi je Sideshow Bob, ili ti srpski: Pomoćnik Bob. Je l znaš koji broj cipela nosi? E, neću, care da ti kažem! Ali reći ću ti da je njegov zatvorski broj 24601. A znaš čiji je to zatvorski broj? To ti je, care, zatvorski broj Žana Valžana, glavnog junaka romana Jadnici Viktora Igoa. Eto, zato sam uzeo Igoove Jadnike. Da bih bolje razumeo Boba! Bob je kao zao i to, tzv. pokvareni genije, ali ima tu dublja pozadina. Neka tebe Krasti šutira u dupe i neka to bude šansa za karijeru koju ti je država dala. A da ti budeš kao Pomoćnik Bob, natprosečna inteligencija, koeficijent inteligencije kao broj cipela. Završio Jejl, poliglota, političar, manipuliše medijima kako hoće. Dok čitam Jadnike bolje ga razumem. Tajna se zove Žan Valžan. A neću, care, tu tajnu da ti otkrijem. Čitaj sam.

Max Oskar (37), izbacivač iz diskoteke „Žika bez sinovi“

Za Kinu sam se spremala onako nabrzaka. Imala sam samo nekoliko sati. Jedva sam dobila dane, a na avion sam otišla pravo iz kućne poste. Htela sam da uzmem neku knjigu, uletela sam u knjižaru i ćapila knjigu Komo Srđana Valjarevića. Super je.

Marta Sara Šoklovački (34), medicinska sestra koja je na putovanju po Kini videla čuvenog CNN voditelja i reportera Ričarda Kvesta

Ne bavim se politikom, ali sam od 2000. godine imala – i sama priznajem - pomalo čudnu potrebu da na video trake snimam televizijske emisije u kojima je gostovao premijer Zoran Đinđić. Na jednom od snimaka, na kaseti broj 17, nalazi se nastup bivšeg premijera u novogodišnjem specijalu kviza Želite li da postanete milioner. Jedno pitanje u tom kvizu ticalo se gužve na Kubi, tojest iskrcavanja u zalivu svinja. Sećam se da je Đinđić tačno odgovorio i dodao da bi o Zalivu svinja mogao da napiše seminarski rad, čini mi se, za nekoliko minuta. E, tad sam poželela da saznam nešto o ovoj temi i zato sam kupila knjigu Slobodana Lazarevića Iskrcavanje u zalivu svinja.

Mila Dea Polič (33), specijalista urgentne medicine