Ako hoćeš da ti kažem šta čitam (za anketu ili šta?!) moraš me pustiti da sednem, mrtav sam umoran. Vidi, ponekad je u agenciji tako težak dan, a kad se još zalomi pa padne u petak, stvar je s tim još gora. Zvoni telefon oko dva, hitna intervencija: kod Vujača se suši filodendron. Nije da se reklamiram, ali smo stvarno uvežbani za hitne intervencije. Odmah pokupimo prvu pomoć i juriš, treba zaliti svaki cvet. A i Žika Vujač mi je stari drug. Ne mogu njega da odbijem. Pazi, Vujač je strašno zanimljiva faca. Ima nekih šezdesetak godina, a statirao je u pedeset filmova. Ima u garsonjeri puno cveća, brdo knjiga i opsesivno beleži svaki svoj film, on kaže: svaku svoju filmsku smrt. Recimo, streljali su ga dvanaest puta, ranjavali devet puta, pretukli – ne znam ni ja koliko puta, boli sabljom, sekli nazubljenim kuhinjskim nožem, čak su ga i katapultirali zbog čega slabije čuje. E, kod njega sam, dok smo ukazivali pomoć filodendronu, video nekoliko novih knjiga, među njima i dva lepa, bogata toma knjige Čudovišta koja smo voleli Ranka Munitića. Naravno, Vujač mi je pozajmio knjige i stvarno uživam, to je vodič za čudovišta. Izašle su prve dve knjige u „Kreativnom centru“, biće još četiri. Sabrana su čudovišta iz mitova, bajki, horora, science fictiona, heroic fantasy... Munitić ih opisuje ali i prati kako su iz sveta književnosti prešla na film, iz medija u medij, plus biografije, ilustracije i divno. Eto to čitam, uživam, Munitić je temeljan, piše polako, sve zna, dugo ja njega već čitam. I što je zanimljivo, nisam baš sasvim slučajno odabrao ovu knjigu. Posle sam se toga setio. Znaš li ti da je neki francuski botaničar filodendron nazvao čudovišnom biljkom? Ništa, brate, nije slučajno. Monstera deliciosa. Takvo mu je ime dao. Sad te to već ne zanima, ali ja najviše na svetu volim cveće. Međutim, filodendrona sam se plašio kad sam bio mali. Filodendron se zvao Vili. Eto i toga sam se sada setio. Ima tu neke magije i neke tajne veze, a?! E, umoran sam, buncam, petak je, a baš naporan dan...

Žak Jovanović – Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije “Ko zna kad će kiša”, prve agencije za zalivanje cveća

Čitam autobiografiju Stefana Zweiga Jučerašnji svijet. Fascinira me njegova priča o raspadu svijeta sigurnosti koji je za njega i njegovu generaciju oličavala Austro-Ugarska monarhija. Neki publicisti Tita su prozvali “posljednjim Habsburgom“, a ta mi fraza u kontekstu čitanja ove knjige zvoni nekim novim smislom. Svi mi rođeni (hiljadu devetsto) sedamdeset i neke nepovratno smo obilježeni raspadom našeg svijeta sigurnosti. Nisu to, međutim, jedine podudarnosti između dvije generacije na (približno) istom prostoru, generacija koje razdvaja stotinjak godina. Paralelno čitam i Nauku o životu koju su zajedno napisali nobelovac Peter Medawar i njegova supruga Jean. (Radi se o izdanju legendarne NOLIT-ove edicije Sazvežđa u prevodu Branka Vučićevića.) Moj omiljeni naučnik Richard Dawkins jako cijeni Medawara i otkrio mi ga je na način na koji mi je nekoć Borges otkrio Chestertona. U posljednje vrijeme jako mi prija čitanje naučnih knjiga pisanih na način da ih može razumjeti publika šira od pola tuceta eksperata, pisanih onako kako je, recimo, upravo Dawkins napisao The Selfish Gene. Zbog Dawkinsa i zbog imena koautorice, dok čitam Nauku o životu u mislima mi se kao lajtmotiv vrti melodija briljantne Travisove pjesme-dosjetke Selfish Jean.

Muharem Bazdulj, književnik

Ja se ne bih mogao pohvaliti da mnogo čitam, ali zato mnogo gledam televiziju i razne mi stvari tada padaju na pamet. Recimo, dalaj-lamin osmeh, način na koji se on smeje, to mi je uvek bilo nekako intrigantno, pokušavao sam da razumem, čak sam ga imitirao. Ima nešto u tom osmehu. I možda ćeš reći da sam čudak, ali baš me briga, sad vidim da nisam jedini o tome razmišljao, pa govorim ovako javno. Pre nekoliko dana se spustila kiša, hladan pljusak i utrčao sam u prvu knjižaru. Ne idem baš često, ali sad sam morao da ubijem vreme i prelistavao sam knjige. Kad u jednoj, Radost, pesme, pisac: Milan Đorđević, vidim naslov: Smeh Dalaj Lame. I kupim ja tu knjigu, jako mi se dopala pesma. Evo prvih par stihova, znam napamet, pa ti prepiši: Priča sa Englezom i onda se smeje./Ovaj mu kaže: „U sledećoj inkarnaciji/biću slon i radoznalo ću da putujem./A vrhovni lama kroz smeh mu odgovara:/“Na televiziji, znate, gledam razne emisije“./ I smeje se a dobro zna: svet je dim i para...

Čarli Zek (42), vozač i pasionirani ljubitelj Formule 1 (na televiziji gleda razne emisije...)

Uvek čitam nekoliko knjiga u isto vreme - malo poezije, malo proze, malo onog ostalog. Upravo završavam divnu pesničku knjigu Lice mesta Nenada Jovanovića, jednog iz brojne grupe naših pisaca koji žive u Kanadi. Čitam novi roman kanadske spisateljice Dajan Šemperlen u kojem se ona poigrava sa elementima ljubavnih petparačkih romana i oživljava istrošene, banalne ljubavne fraze. Najviše vremena posvećujem knjizi Markusa Buna, Put preterivanja, svojevrsnoj istoriji pisaca koji su koristili razna opojna sredstva, od alkohola do psihodeličnih sredstava. Bogami, svašta su pisci uzimali, nije ni čudo što su im neke knjige onako nastrane. U svakom slučaju, poučna je ta istorija i vredelo bi je prevesti na naš jezik. Ima u njoj za svakog po nešto.

David Albahari, književnik

Uvek mi je pri ruci pristojna gomilica knjiga označena „za čitanje“: sa nje uzimam ono za šta sam u tom času najviše raspoložen. Postoje pisci čiji ću novi roman pazariti naslepo (John Le Carre, John Farris), a proverene majstore kombinujem sa eksperimentima neizvesnog ishoda. U eri bombardovanja informacijama, ignorišem siže na koricama da bih izbegao spojlere, ali rado degustiram nasumični uzorak teksta da vidim kako autor barata rečenicom. Ako ne prođe test, teško da će dobiti novu šansu. Pročitaću bar jednog Stephena Kinga godišnje. Oduševim se svaki put kada otkrijem da se omiljeni strip-scenarista odvažio da zaplovi u „staromodne“ prozne vode. Iako se i dalje povodim za konkretnim žanrovima, svim žanrovima, ovih dana mi je mnogo važnije da knjiga slavi njeno veličanstvo priču nego o čemu ta priča govori. Trenutno čitam The Quiet War britanskog SF-pisca Paula McAuleya koja još nije izašla iz štampe: da bi zainteresovao potencijalnu publiku, autor dvaput nedeljno kači uvodna poglavlja knjige na sajt do njenog zvaničnog objavljivanja; sve popularniji marketinški štos koji, umesto da pokvari, pospešuje prodaju. Kod mene je prošlo.

Oto Oltvanji, pripovedač, prevodilac, pulpmeister

1. S obzirom na to da supruga i ja uskoro očekujemo prinovu, nije mi baš bilo potrebno da ovih dana čitam Peto dete Doris Lesing, ali pošto je knjigu prevela moja prijateljica i rođaka Tanja Brkljač i kako je cenjena britanska spisateljica laueratkinja Nobelove nagrade za književnost, čitanje te knjige me je čekalo i prizivalo. I nisam se pokajao. Odlična priča. Zamislite porodicu u kojoj sve ide kao podmazano, bračni drugovi uživaju u obostranoj ljubavi, rađaju se deca jedno za drugim, a onda, sasvim neočekivano, na svet dođe dete-monstrum, užasno biće koje na smrt plaši svoje roditelje, braću i sestre, pedijatra... Još u stomaku je mučilo svoju majku, tuklo je nogama i rukama, tako jako da joj je trbuh bio sav u modricama. Nevrovatno upečatljivo napisana knjiga; opisi su toliko verodostojni da mi je na momente zaista bilo loše... Hrabra knjiga. Ne bih bio u koži Doris Lesing dok je pisala o Benu, dečaku čudovištu, nema te Nobelove nagrade koja može da nadoknadi spisateljičine proživljene muke. A možda se ona samo dobro zabavljala ismevajući britansku uštogljenost srednje klase time što ju je ukrstila sa grotesknom figurom dečaka atavističkog karaktera? Kao da je Doris htela da opomene građansku klasu, da im kaže da njihov uljuljkani život nije udaljen od najtamnijih vremena prvobitnih ljudi toliko koliko oni misle. Dovoljno je da se rodi jedan strašni Ben i da se točak civilizacije zaustavi. A još ako Ben postane vođa klana sličnih njemu, eto nama kraha svih vrednosti koje poznajemo. Ben u svetu je nastavak Petog deteta. Svaka čast, ali neću ga čitati.

Srđan Tešin, neakademski filozof, dipl. komunikolog i knjigovođa-mehanograf

2. U knjigu Papagajeva teorema Denija Geđa zaljubio sam se na prvi pogled, kada sam na koricama, otpozadi, video da je ovaj roman svetski bestseler o matematici, papagajima, knjigama, mafiji – istovremeno i istorija i geografija. Papagajeva teorema je romansirana istorije matematike i krimi priča. Kakav spoj! Kao u seriji Brojevi, spoj zločina i matematičkih računa. O tome sam razmišljao od detinjstva. Kao dete video jednu strašnu scenu na pločniku, nikada je neću zaboraviti. Od tada se često pitam: kada nekog ubiju, pa istražitelji kredom oko leša povuku i zatvore liniju, nije li to obim života, nisu li to ivice sudbine?

Mr Zlatko Bekrijović (64), enigmatičar i sudoku veteran

Bio sam prošle nedelje u Beogradu, pa sam napravio mali spust u Prosvetinu antikvarnicu na početku Knez Mihailove ulice. Tu sam našao zanimljivu knjigu Boška Stanišića Miloš Crnjanski: Fudbaler i sportista u kojoj su delovi iz sportske karijere Miloša Crnjasnskog, plus pasusi iz njegovih dela koji govore o raznoraznim sportovima. Crnjanski jeste bio fudbaler, ali i skijaš(!), plivač, skakač na glavu, pasionirani biciklist, planinar, veslač i još mnogo toga. Na mene su, naravno, najjači utisak ostavile stranice o skijanju i fotografije Miloša Crnjanskog sa planinskih vrhova, La Ranjoza, Italija, 3.280 metara, tamo gde pada dubok sneg kako reče Voja Despotov.

Dimitrije Kopša (32), skijaš

Čitam Klaudija Magrisa, tršćanskog pisca. Dunav, Naslijepo, Nagađanja o jednoj sablji... I potpuno sam oduševljen. Sjajan je pisac Klaudio Magris! Počinješ da čitaš pismo, a u stvari čitaš roman. Na primer, Bruna Sibila Sizije u Nagađanjima o jednoj sablji objavljuje članak u listu „Corriere di Trieste“. 13. avgusta 1957. godine. Članak opisuje prenošenje posmrtnih ostataka – obavljeno dan, dva ranije – na groblju u Vila Santini. Tri nemačka oficira, pristigla na groblje motornim vozilom, došla su sa zadatkom da identifikuju kozačkog generala sahranjenog na pomenutom mestu i posle ga prenesu u grobnicu namenjenu nemačkim vojnicima koji su pali u Italiji. Tri oficira „na brzu ruku su stavila u jednu kutiju ono malo ostataka njihovog starog saveznika“ i otišla, ali jedno pitanje ipak je zauvek ostalo; to pitanje sadržano u naslovu pomenutog članka iz tršćankog lista koji je bez bilo kakve sumnje poručivao da su „Trojica Nemaca preuzela kosti atamana Pjotra Krasnova“. Iako se pouzdano znalo da je kozački ataman Pjotr Krasnov skončao na drugom mestu, u Rusiji, na vešalima 1945. godine, nakon što je osuđen kao saradnik fašista, novinski naslov kao da je podvukao i grobar koji je prekopavajući zemlju da bi poneo ostatke koje tri Nemca nisu pokupila, sasvim slučajno iskopao balčak nekakve sablje – da li baš sablje atamana Pjotra Krasnova?! Ej, vidim da sam te zaintersovao, ali ti neću dati knjigu. Namerno. Čekaj samo da ti pročitam još ovo - to sam podvukao kao ključno: „Zemlja je vratila taj balčak, ne oštricu: oružje koje više ne ranjava, brajak bez puka ili konja bez jahača.“

Simeon V. Gajski (61), profesor

U četvrtoj epizodi četvrte sezone moje omiljene serije Izgubljeni (LOST), Džon Lok sprema doručak svome zarobljeniku Bendžaminu Lajnusu. Sjajna scena! Peče mu poslednja jaja koja su im kao zaliha ostala na ostrvu, potom onom svojom nožekanjom, kojom lovi divljač po ostrvu, spretnim pokretima seče komadiće dinje i prosipa ih na tanjir, a potom sa polica Benove kućne biblioteke, na egzotičnom i opasnom ostrvu, uzima knjigu Filipa K. Dika Valis, i odnosi je, sa doručkom, sve na poslužavniku ukrašenom salvetom, inteligentnom i opasnom Lajnusu koji zarobljen sedi u podrumu. Lajnus poslužavnik drži na kolenima, uzima knjigu i kaže Loku: „Čitao sam je“. A ja obožavam ovu scenu i nisam čitao tu knjigu, pa sam je poručio, uporno tražeći baš primerak iz istog onog izdanja koje se vidi u seriji. Knjiga mi još nije stigla, ali jedva čekam da dobijem.

Milenko Engelshofen (20), TV gledalac

Ma, češko-francuski pisac Patrik Ouržednik napisao je kratku istoriju dvadesetog veka. Naslov knjige je Europeana, majstorstvo! Ouržednik jednostavno ređa činjenicu za činjenicom, šta se događalo, to je strašan vek, jezivo, ali tako dobro i potresno napisano, ukratko, brtiko, snažno. Oduševio sam. Duhovito, a zastrašujuće. Kratko, a dupke puno. Ma, šta da ti pričam, evo tu mi je knjiga, pa ću ti pročitati deo, malo o 1968. godini. Slušaj: „Mladi su govorili da je rasizam posledica starog sveta i da svet treba izmisliti nanovo, i da su televizija i frižider manje važni od ljubavi i sreće. I nisu želeli da im roditelji određuju šta treba da studiraju, i da im zabranjuju da puše i polno opšte, i da imaju dugu kosu i slično. I godine 1968. su izbile u zapadnoj Evropi studentske demonstracije, i studenti su dizali barikade, i išli su u fabrike i ubeđivali radnike u to da društvo treba iz temelja da se promeni, i pisali su po zidovima PLAVA BOJA ĆE OSTATI SIVA DOK JE NEKO NE BUDE IZMISLIO i BUDIMO REALNI – TRAŽIMO NEMOGUĆE, i ZABRANJENO JE ZABRANJIVATI, i MAŠTA NA VLAST, i okupirali su slušaonice i pozorišta, i pušili su, i polno su opštili na različite načine, i diskutovali o politici.“ To ti je sa 58. strane. Ma...

Žikica Serdarević Ma (62), politikolog, alas i šezdesetosmaš

Jako mi se dopada najnovija knjiga pesama Iz vikenda Dejana Ilića. Ima puno pesama o moru, a ja jako volim more. Ako bih morao da izaberem, onda bih kao najbolju pesmu izbarao ovu sa naslovom Hvar. Slušaj deo: „I kad sam pošao onim uličicama/prošavši katedralu i mrtvo pozorište/iz šesnaestog veka, arsenal, krenuo, dakle/uzbrdo, spreman da se popnjem uz najviši/deo gradića, skroz do izvan zidina/sve do maslinjaka – zadihan, zašto se/zašto tamo, nisam izgubio?“ Stvarno, zašto se i ja nisam izgubio u nekom gradu na moru? Obišao sam pola planete, provlačio se između uskih ulica, ali sam se uvek vraćao. Vraćao ovde, gde nema mora. A meni je bez mora teško. Međutim, ja more pronalazim po knjigama. U pesmama i pričama. Eto baš kao što sam ga sada pronašao u knjizi Dejana Ilića. „Rez po rez, komadi murine slažu se/u tanjir, sirće na stolu, slanik, nož/i peršun, odbačena čeljust grabljivice./Ostalo sređeno, postavljeno./U zalivu, za ovaj privremeni život/dovoljni su sir i masline/skromnost predjela/šaka nomada...“

Barba Jure Laloški (93), kapetan bez mora

Kad sam bio u Vršcu kupio sam knjigu Bore Draškovića Ravnoteža. Tri stotine stranica! Na jednom mestu objavljuje eseje, zapise, dnevnike, skice, intervjue i što je najbitnije studije o teatru, pišući o Šekspiru, Molijeru, Jonesku, Brehtu, Beketu, ali i Domanoviću, Kočiću, nezaobilaznim zabranjenim Tikvama... Piše i eseje o glumcima, plus dnevnik povratka Bore Draškovića u pozorište i opis rada na “Antigoni u Njujorku” Januša Glovackog koju je 2000. godine postavio u Budvi – Gradu teatru. (Bio sam!) Pazi šta kaže Boro Drašković u eseju Arhetip: “U pozorištu sve je u odnosu. Antigona kruži svetom i vremenom: buni se u Heladi i Americi, znači – svugde, nekad koliko i danas, znači – uvek. O klasici razmišljam na sličan način danas, kao što sam razmišljao juče: ogledalo… Kao u kakvom nadrealnom prizoru: u prošlosti se ogleda sadašnjost, i obrnuto. Novo čitanje: savremeni komad čitam u kontekstu klasike, antičko delo proveravam u spoznaji današnjeg dana…”

Milentije Katunić-Stević (42), majstor svetla (ponekad i mraka...)

Roman Tragična sudbina Morica Tota Dane Todorović sačinjen je od dva dela i ispripovedan u dva paralelna pripovedačka toka koja su već od početka prilično jasno povezana. Glavni junak cele priče je Moric Tot, bivši panker, koji nakon neočekivanog poziva Marike Foldeš iz „Zavoda za zapošljavanje“ postaje sufler u budimpeštanskoj operi. Opisujući svog dobro isprofilisanog junaka kako se snalazi „na sceni“, dok sedi u omanjoj, nevešto sklepanoj drvenoj kutiji, shvatajući da je tekst Pučinijeve Turandot na italijanskom a da on na tom jeziku ne ume da prozbori ni reči – Dana Todorović piše najbolje redove romana. Pored tog što dobro vodi priču, u tim rečenicama njena je duhovitost na vrhuncu, ali čitalac još ni ne sluti šta će ga sve snaći u neobičnoj priči. Klaustrofobična teskoba kutije u kojoj sufler Tot čuči sakriven na sceni, zagledan u raskošni svet opere koja se oko njega odvija, preneće se alegorijski i na drugi pripovedački tok romana koji je od prvog odvojen paragrafima. Tu ćemo se sresti sa drugim glavnim junakom Tobiasom Kelerom, „referentom za moralna pitanja pri kabinetu Velikog Nadzornika“, čime će roman dobiti neku vrstu „orvelovskog“ (ili bi čisto sa tehničke strane gledano preciznije bilo reći: peljevinovskog) zapleta, uz onu tipično kafkijansku klaustrofobičnu teskobu.

Simica Li (19), književni kritičar i šaptač

Pre tačno deset godina umro je Predrag Preža Milinković, poznati glumac, najpoznatiji jugoslovenski filmski epizodista. Zato čitam knjigu Susreti koju je 1997. godine objavio novosadski Prometej sa Jugoslovenskom kinotekom. Na početku knjige u kojoj naš najveći epizodista opisuje susrete sa ljudima koji su mu se učinili posebno zanimljivim u toku tridesetpetogodišnjeg rada na filmu, stoji jedan citat. Priču koju ispričaš, nikad ne napišeš. Fokner. Baš zbog toga treba izmeriti koliko ćeš reči reći u filmu. I treba imati petlju pa u kadru ostati sam. U poslednjem poglavlju Susreta, Milinković ispisuje lirsku autobiografiju. Volim da šetam. Jedan „šetač“ kad god me vidi samog, pita: „U kom pravcu ideš?“ Da bih ostao sam, ja odgovaram; „U suprotnom.“ Zato sam se setio Preže.

Mita Rip Kirbi (47), filmofil

Čitam Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna. Do te knjige sam došao sasvim slučajno. Mi smo sedeli u kafani kod Pere, baš je bilo lepo letnje veče, selo i mir. Malo smo gledali Olimpijadu, a onda je neko rekao da je gladan, pa smo rešili da skuvamo paprikaš. Ljudi su odmah skočili, sakupili smo materijal, zapalili vatru i tako polako. Pera je čak rekao da su nam od prošlog puta ostali makaroni, pa smo i njih ubacili. Dok se paprikaš kuvao, igrali smo karte, a kad je jelo bilo gotovo, reko’ da se privatimo i meni krče creva. E tu smo, ne znam ni ja kako, došli do jedne od naših raprava u kafani "Kod Ćikotea". Neko je nekome rekao: „Nisi mi se izvinuo“, a ja sam ispravio: „Ne kaže se izvinuo, nego izvinio“. Tu su oni odmah mene ismejali, kažu pričam gluposti, i eto, toliko smo se zakačili, da smo se kladili. Ostali smo mi tu do jutra, čak smo u pola četiri ujutro zvali i profesora Jovu da ga pitamo ko je u pravu, ali profesor Jova spava kao top. Kad je svanulo, ja odmah otišao u knjižaru „Preko reke, pa u šumu“, i pitao ima li neka knjiga u kojoj bi se moglo proveriti da li se kaže izvinio ili izvinuo. Jakov nam je odmah rekao da sam ja u pravu i da se kaže izvinio. Ponudio mi je knjigu Rečnik jezičkih nedoumica. Naravno, kupio sam je i oduševio se. Čitam je kao najbolji roman. To je toliko ukusno, da čovek naprosto uživa. Meni je uvek pravopis bio krut, znaš, ja sam kafanski čovek. E, ovo je prvi put da mi je nauka tako lepa, laka, zanimljiva kao ukrštene reči! Na primer, ako ti ne znaš da li se ispravno kaže načetvoro i načetvero, otvoriš ovaj rečnik, odeš na slovo N, nađeš načetvoro i pročitaš da može da se koristi i načetvro i načetvoro. To je stvarno dobro. I mi u kafani sve delimo, ta reč načetvoro je kod Pere u kafani već filozofska stvar. U knjizi sam pronašao da je neispravo kad kažeš Kouto. Kaže se Koto. Uz to, uvek sam se i pitao kako bih napisao reč ponaosob. Znaš kako je, čovek je čovek, i Pera je čovek, pa se ponekad naljuti na nas i svašta nam kaže. Ne kažem, ima pravo, nije ni njemu lako, treba nas kafanske ljude i istrpiti. A kad mu pukne film, Pera nam preti da će nas sve isterati iz lokala, ponaosob. Kad god to kaže, ja stanem pa mislim, nije laka ta reč, kako bih to stavio na papir. Ali sad sam našao u knjizi! I samo još ovo što me je zaprepastilo. Mi smo uvek u kafani Nelsona Mandelu zvali Nelson Mendela. Sad ja u knjizi vidim da je to neispravno. I Manćini nije Manćini, nego Mančini. A Marfi, eto, možda baš ovaj naš kolega što svake godine u avgustu dolazi iz Amerike u kafanu, nije Marfi, to je pogrešno rašireno, nego Merfi - tako se pravilno kaže. Eto, Rečnik jezičkih nedoumica, stvarno hit knjiga, a nešto se mislim, avgust je, a Merfija nema, još nije bio. Pitaću Peru večeras kako to da ga nema u kafani "Kod Ćikotea" ove godine. Večeras mi kuvaju riblju čorbu, jer sam dobio opkladu.

Miloje Garčula (63), kafanski laf